Gzavije le Roa, koreograf: Protiv proizvodnje straha

Kako se to u teoriji naziva, reč je o razvoju takozvanog ne-plesa, odnosno umetničkoj disciplini u kojoj pokret nije jedino sredstvo izvedbe. Le Roa je veoma zanimljiva pojava u svetu savremenog plesa i zato što je doktor nauka (molekularne biologije), a trenutno je preokupiran poslom pedagoga.

 Postoje li sličnosti i razlike između vašeg prvog i ovog sada rada?

- Ne bih to možda nazvao sličnostima, ali oduvek me je interesovalo ono što vidimo kao čudovišno, čudno, ono što provocira pitanja kad vidimo kao izraz ljudskog tela. To je moja uobičajena inspiracija u radu.

 Kako je to biti doktor molekularne biologije i proslavljeni koreograf u isto vreme?

- To je verovatno nešto što i od mene čini čudovište (smeh). Kombinacija te dve stvari obično nije za povezivanje, ali to je moja putanja. Molekularnu biologiju sam učio jako dugo, dok nisam uočio poteškoće u uključivanju u naučnu zajednicu. Možda je to bila i frustracija izazvana vlastitim očekivanjima. To me je nateralo da istražujem druga interesovanja koja su bila u polju plesa i koreografije.

 Ples je nešto što prevazilazi naučna istraživanja, iskustvo uopšte. Ima nešto primarno, da na kažemo primitivno u vezi njega. Kako vi gledate na to?

- Kada posmatramo šta je to što radi ples, šta je to što radi nauka, slažem se da ne bi moglo biti artikulisano na isti način. Ali ono što je sredstvo u oba slučaja je posmatranje i analiza, određivanje šta je neophodno u procesu rada. Ono što se proizvode u njemu jesu svakako stvari različitih kvaliteta.

 Plešemo najčešće u društvu, u društvenoj situaciji, a kad smo u pozorištu, u slučaju performansa „Mi nismo čudovišta“ u galeriji, onda smo dovedeni u pasivnu ulogu u odnosu na tu aktivnost. Šta vi mislite o tome?

- Postoji ples koji se igra i onaj koji se posmatra. Ples koji svako praktikuje kod kuće, na ulici, u klubu, može biti kakav god, ne mora niko ni da ga vidi. Ono što mi radimo u pozorištu, ovde u galeriji, jeste ples namenjen za gledanje. Nasleđe je takvo da umetnici koji se bave plesom imaju tu ulogu da budu gledani.

 Istorija savremenog plesa puna je „galerijskih primera“. Kakva je veza plesa i likovne umetnosti?

-Velika razlika između performansa u pozorištu i muzejima je u odnosu koji se uspostavlja u ovim prostorima. U pozorištu, tradicionalno, publika je na jednoj, a izvođači na drugoj strani, na sceni. Ustanovljena je podela, distanca, odvajanje. Kada radite nešto uživo u muzeju, ovaj odnos se briše. Podela je ustanovljena između gledaoca i objekta posmatranja, ili između slike i zida. Živa akcija tu podrazumeva da distance nema, odnos se uspostavlja na licu mesta. To je mnogo elastičnija situacija, intimnija. Činjenica da smo imali taj luksuz da čak i probe držimo u Galeriji Matice srpske, omogućila nam je da još više i bolje iskoristimo prostor i sve predmete u njemu. Kada radite u studiju, čak i stolicu morate da ponesete sa sobom na scenu.

 “Mi nismo čudovišta” nas upućuju na proširenje iskustva, na različite mogućnosti razumevanja ne samo osoba s invaliditetom, nego i drugih vidova „čudovišnog“ ponašanja ljudi. Možemo li ovim putem dublje sagledati i političku dimenziju ovog problema?

- Ideja čudovišta je nešto što je veštački nastalo na osnovu straha. Ako produbimo ovu misao, u odnosu sa temom koju ste spomenuli, mogli bi da vidimo kako se strah proizvodi kako bi u jednom društvu neke stvari ostale strane, nepoznate, kako bi se ljudi držali u neizvesnosti, nesigurnosti. To je povezano sa grupama ljudi koji onda preuzimaju kontrolu i kažu – mi ćemo vas čuvati. U našem radu pokušavamo da prepoznamo strah i način na koji nastaje, da obrnemo proces i tako ukažemo na mogućnosti koje se onda otvaraju.

I. Burić