Goran Injac, umetnički direktor Slovenskog mladinskog gledališča: Moguće samo u Ljubljani

Goran Injac, umetnički direktor ovog pozorišta, često i dramaturg, rodom je iz Novog Sada, ali zbog dugog staža u Poljskoj, a sada i u Sloveniji, što se pozorišne kulture tiče, za svoj rad ne smatra da je određen domaćom scenom. Ipak, za „Dnevnik“ rado razgovara o referencama koje su univerzalne, pogotovo za prostore bivše Jugoslavije.

 Šta je u fokusu aktuelnog repertoara?

- U Beogradu smo izveli dve predstave. „Suprotno“ švajcarskog reditelja Borisa Nikitina i „Gejm“ Žige Divjaka. Prva predstava se bavi populističkom desnom ideologijom, zapravo postavlja pitanje zašto se danas tako lako identifikovati sa njom. Koristili smo različite materijale: od „Povrataka u Rems“ Eribona, do različitih programa desnih populističkih stranaka, Yefersona, komentare sa različitih internet foruma... Druga predstava se bavi „pušbekom“, sistemom ilegalnog, prisilnog vraćanja migranata sa zahtevima za azil, od strane slovenačke i hrvatske policije. Ova predstava je nastala po dokumentarnom materijalu, zvaničnim izveštajima policije, svedočanstvima koje su prikupile različite NVO. Išli smo i u migranstke kampove u Bosni, razgovarali sa ljudima od kojih su neki po 20 ili 30 puta pokušali ilegalno preći EU granicu i prisilno, uz mučenje i ponižavanje, vraćani nazad. Obe predstave su refleksija društveno-političkog konteksta u kome živimo. Obe se bave različitim oblicima isključenja i diskrimanacije, sistemskim nasiljem, krizom multikulturalizma i aktuelnih ideoloških paradigmi našeg društva. Fašizam posmatramo kao narastajuće neprijateljstvo, a osnovno pitanje kojim se bavimo je zašto običan prosečni građanin glasa za ekstremnu desnicu, šta ga motiviše da podržava nasilje sistema nad različitim grupacijama „drugih“.

 Repertoarska politika je večno pitanje pozorišta, o čemu konkretno vi razmišljate kad je kreirate, šta sve imate u vidu?

- Slovensko mladinsko gledališče je poslednjih godina najuspešnije slovensko pozorište i verovatno najuspešnija slovenska institucija kulture. Tri godine za redom dobili smo gran-pri i sve glavne nagrade na Borštnikovom srečanju, festivalu slovenačkog pozorišta, sa predstavama „Gejm“ i „Šest“ Žige Divjaka i „Še ni naslova“ Tomija Janežiča. Držimo i slovenački rekord, sa 50 odigranih predstava u inostranstvu tokom jedne sezone. Jedino smo slovensko pozorište koje se pojavljuje na „Vinerfestvohen“, „Kunsten“, „Štajerišer herbst“, „Boskoj komediji“ i sličnim, prestižnim evropskim festivalima. Imamo mrežu partnerskih teatara kao što su „Maksim Gorki“ iz Berlina, Powszehny i Nowy iz Varšave... Bez obzira na sve to, zbog politički angažovanog repertoara predmet smo različitih kontroverzi, od konstatnih napada konzervativnog dela establišmenta, do potpunog obožavanja leve i liberalne strane društva. Jedno smo od retkih pozorišta u regionu koje ima jasan i vrlo precizan profil koji se zasniva na političkoj i umetničkoj relevantnosti. Mi se bavimo refleksijom konteksta u kome nastajemo, bavimo se reprezentacijom nedovoljno vidljivih problema i marginalizovanih grupa slovenskog društva. Naš cilj je izaći sa prostora scene i inicirati širu javnu debatu. Čitavu javnu sferu posmatram kao prostor izvođenja i sve reakcije i odgovori na naše predstave su njihov integralni deo. Interesuje me i doprinos široj slovenskoj pozorišnoj kulturi, ne samo program naše kuće. Različitim formalnim eksperimentima stalno izazivamo prisutne paradigme u slovenskom teatru. Promovisali smo i otkrili jednog mladog režisera Žigu Divjaka, imamo vrlo bogat diskurzivni program koji daje referentni okvir umetničkim projektima, sarađujemo sa nezavisnim organizacijama civilnog sektora, novinarima, teoretičarima... Naravno, internacionalizacija je jedan od osnovnih ciljeva. Slovenija je mala sredina izuzetno fokusirana na lokalno. Isti domaći režiseri rade u svim pozorištima. Zbog toga je u našem programu više stranih umetnika i saradnika čime unosimo nove pozorišne jezike i drugačiji pogled na našu stvarnost. Svake sezone imamo umetničke timove iz Poljske, Nemačke, Švajcarske...

 Kako je profilisan ostatak pozorišne scene u Sloveniji?

- Nije uopšte! Institucionalna pozorišta u Sloveniji, a čini mi se da je slična situacija u čitavom postjugoslovenskom prostoru, funkcionišu kao medij koji nema nikakve veze sa društveno-političkom stvarnošću u kojoj nastaje. Na početku sezone se objave nekakve liste reditelja i publici se pokazuju različitite estetike. Vi ne znate žašto je takav reportar nastao, kakva pitanja on postavlja i šta je njegov cilj. Nezavisna, vaninstitucionalna scena, koju trenutna vlada pokušava kompletno uništiti, ima drugačiju logiku i zapravo su u većini slučajeva u pitanju privatne organizacije koje produciraju dela umetnika koji ih vode. Meni se pozorišna scena u Sloveniji čini zapravo izrazito tradicionalistička i vrlo konzervativna. Razlika u odnosu na ostale države u regionu je ta da u Sloveniji u kulturi i dalje postoji neuporedivo više novca nego u ostatku regiona, te je produkcija jednostavno mnogo veća. Od jednog ukupnog, velikog broja predstava, uvek se pronađe nekoliko kvalitetnih. Ja sam prvi stranac koji je došao na neku vodeću poziciju u jednoj slovenačkoj instituciji kulture, od osamostaljenja države. To vam govori koliko je ta sredina zatvorena. Slovenija već godinama, kao i slične periferne i provincijalne zemlje, nema nikakvu kulturnu politiku. Sve što se dešava u kulturi proizvod je slučajnosti ili interesa pojedinaca bliskih strukturama na vlasti. Sada se evo prvi put, nakon dužeg vremena, pod trenutnom desnom, nacionalističkom vladom, formira jedna potpuno nacionalno-centrična i nazadna kulturna agenda. Ipak, moram na kraju reći i ovo, Mladinsko sa svojim repertoarom i vrlo jasnim političkim opredeljenjem, i dalje je, u čitavom ovom našem prostoru, moguće samo u Ljubljani.

 Koga biste iz Srbije voleli da vidite na vašoj scenistavi?

- Ja sam dugo živeo i radio u Poljskoj. Moje shvatanje pozorišta ima mnogo više zajedničkog sa poljskom pozorišnom kulturom. Zapravo, ja sebe doživljavam kao poljskog pozorišnog radnika, rođenog u Srbiji, koji trenutno živi i radi u Sloveniji. Mladinsko je pozorište koje ima kultni status u postjugoslovenskom prostoru i za nas je region izuzetno važan. Svake godine imamo jednog reditelja iz Srbije, Hrvatske... Kod nas su proteklih godina radili Oliver Frljić, Anja Suša, Bojana Lazić, Ana Vujanović, Marta Popivoda... Svako ko u svom umetničkom radu pokazuje vrlo konkretan politički i društveni angažman, dobrodošao je. Voleo bih da u narednom periodu napravimo predstavu o poziciji ekonomskih imigranata iz regiona u Sloveniji, o srpskoj, bosanskoj, albanskoj, makedonskoj zajednici, konstatno diskriminisanoj i sada novim zakonima još dodatno ograničenih prava. Možda vam se ova ideja čini suviše na prvu loptu, ali niko do sada to ovde nije uradio.

 O čemu je još i zašto bi bilo važno danas govoriti kad je u pitanju pozorišna umetnost?

- Uvek bih podesetio da je pozorište forum na kome zajedno raspravljamo o problemima u društvu u kojem živimo. Pozorište je moguće oruđe demokratije i zato dobra predstava mora da vas uznemiri i navede da preispitujete svoje stavove. E sad, tako pozorište vidim ja. Neko drugi bi vam rekao nešto kompletno drugačije. I lepo je, zapravo, što smo različiti.   

     Igor Burić