Горан Ињац, уметнички директор Словенског младинског гледалишча: Могуће само у Љубљани

Горан Ињац, уметнички директор овог позоришта, често и драматург, родом је из Новог Сада, али због дугог стажа у Пољској, а сада и у Словенији, што се позоришне културе тиче, за свој рад не сматра да је одређен домаћом сценом. Ипак, за „Дневник“ радо разговара о референцама које су универзалне, поготово за просторе бивше Југославије.

 Шта је у фокусу актуелног репертоара?

- У Београду смо извели две представе. „Супротно“ швајцарског редитеља Бориса Никитина и „Гејм“ Жиге Дивјака. Прва представа се бави популистичком десном идеологијом, заправо поставља питање зашто се данас тако лако идентификовати са њом. Користили смо различите материјале: од „Повратака у Ремс“ Ерибона, до различитих програма десних популистичких странака, Yеfеrsona, коментаре са различитих интернет форума... Друга представа се бави „пушбеком“, системом илегалног, присилног враћања миграната са захтевима за азил, од стране словеначке и хрватске полиције. Ова представа је настала по документарном материјалу, званичним извештајима полиције, сведочанствима које су прикупиле различите НВО. Ишли смо и у мигранстке кампове у Босни, разговарали са људима од којих су неки по 20 или 30 пута покушали илегално прећи ЕУ границу и присилно, уз мучење и понижавање, враћани назад. Обе представе су рефлексија друштвено-политичког контекста у коме живимо. Обе се баве различитим облицима искључења и дискриманације, системским насиљем, кризом мултикултурализма и актуелних идеолошких парадигми нашег друштва. Фашизам посматрамо као нарастајуће непријатељство, а основно питање којим се бавимо је зашто обичан просечни грађанин гласа за екстремну десницу, шта га мотивише да подржава насиље система над различитим групацијама „других“.

 Репертоарска политика је вечно питање позоришта, о чему конкретно ви размишљате кад је креирате, шта све имате у виду?

- Словенско младинско гледалишче је последњих година најуспешније словенско позориште и вероватно најуспешнија словенска институција културе. Три године за редом добили смо гран-при и све главне награде на Борштниковом сречању, фестивалу словеначког позоришта, са представама „Гејм“ и „Шест“ Жиге Дивјака и „Ше ни наслова“ Томија Јанежича. Држимо и словеначки рекорд, са 50 одиграних представа у иностранству током једне сезоне. Једино смо словенско позориште које се појављује на „Винерфествохен“, „Кунстен“, „Штајеришер хербст“, „Боској комедији“ и сличним, престижним европским фестивалима. Имамо мрежу партнерских театара као што су „Максим Горки“ из Берлина, Powszehny и Nowy из Варшаве... Без обзира на све то, због политички ангажованог репертоара предмет смо различитих контроверзи, од констатних напада конзервативног дела естаблишмента, до потпуног обожавања леве и либералне стране друштва. Једно смо од ретких позоришта у региону које има јасан и врло прецизан профил који се заснива на политичкој и уметничкој релевантности. Ми се бавимо рефлексијом контекста у коме настајемо, бавимо се репрезентацијом недовољно видљивих проблема и маргинализованих група словенског друштва. Наш циљ је изаћи са простора сцене и иницирати ширу јавну дебату. Читаву јавну сферу посматрам као простор извођења и све реакције и одговори на наше представе су њихов интегрални део. Интересује ме и допринос широј словенској позоришној култури, не само програм наше куће. Различитим формалним експериментима стално изазивамо присутне парадигме у словенском театру. Промовисали смо и открили једног младог режисера Жигу Дивјака, имамо врло богат дискурзивни програм који даје референтни оквир уметничким пројектима, сарађујемо са независним организацијама цивилног сектора, новинарима, теоретичарима... Наравно, интернационализација је један од основних циљева. Словенија је мала средина изузетно фокусирана на локално. Исти домаћи режисери раде у свим позориштима. Због тога је у нашем програму више страних уметника и сарадника чиме уносимо нове позоришне језике и другачији поглед на нашу стварност. Сваке сезоне имамо уметничке тимове из Пољске, Немачке, Швајцарске...

 Како је профилисан остатак позоришне сцене у Словенији?

- Није уопште! Институционална позоришта у Словенији, а чини ми се да је слична ситуација у читавом постјугословенском простору, функционишу као медиј који нема никакве везе са друштвено-политичком стварношћу у којој настаје. На почетку сезоне се објаве некакве листе редитеља и публици се показују различитите естетике. Ви не знате жашто је такав репортар настао, каква питања он поставља и шта је његов циљ. Независна, ванинституционална сцена, коју тренутна влада покушава комплетно уништити, има другачију логику и заправо су у већини случајева у питању приватне организације које продуцирају дела уметника који их воде. Мени се позоришна сцена у Словенији чини заправо изразито традиционалистичка и врло конзервативна. Разлика у односу на остале државе у региону је та да у Словенији у култури и даље постоји неупоредиво више новца него у остатку региона, те је продукција једноставно много већа. Од једног укупног, великог броја представа, увек се пронађе неколико квалитетних. Ја сам први странац који је дошао на неку водећу позицију у једној словеначкој институцији културе, од осамостаљења државе. То вам говори колико је та средина затворена. Словенија већ годинама, као и сличне периферне и провинцијалне земље, нема никакву културну политику. Све што се дешава у култури производ је случајности или интереса појединаца блиских структурама на власти. Сада се ево први пут, након дужег времена, под тренутном десном, националистичком владом, формира једна потпуно национално-центрична и назадна културна агенда. Ипак, морам на крају рећи и ово, Младинско са својим репертоаром и врло јасним политичким опредељењем, и даље је, у читавом овом нашем простору, могуће само у Љубљани.

 Кога бисте из Србије волели да видите на вашој сценистави?

- Ја сам дуго живео и радио у Пољској. Моје схватање позоришта има много више заједничког са пољском позоришном културом. Заправо, ја себе доживљавам као пољског позоришног радника, рођеног у Србији, који тренутно живи и ради у Словенији. Младинско је позориште које има култни статус у постјугословенском простору и за нас је регион изузетно важан. Сваке године имамо једног редитеља из Србије, Хрватске... Код нас су протеклих година радили Оливер Фрљић, Ања Суша, Бојана Лазић, Ана Вујановић, Марта Попивода... Свако ко у свом уметничком раду показује врло конкретан политички и друштвени ангажман, добродошао је. Волео бих да у наредном периоду направимо представу о позицији економских имиграната из региона у Словенији, о српској, босанској, албанској, македонској заједници, констатно дискриминисаној и сада новим законима још додатно ограничених права. Можда вам се ова идеја чини сувише на прву лопту, али нико до сада то овде није урадио.

 О чему је још и зашто би било важно данас говорити кад је у питању позоришна уметност?

- Увек бих подесетио да је позориште форум на коме заједно расправљамо о проблемима у друштву у којем живимо. Позориште је могуће оруђе демократије и зато добра представа мора да вас узнемири и наведе да преиспитујете своје ставове. Е сад, тако позориште видим ја. Неко други би вам рекао нешто комплетно другачије. И лепо је, заправо, што смо различити.   

     Игор Бурић