DEJAN MIJAČ, DRAMATURG Majstor skrivene vizije

Da, dobro ste pročitali. Ako se i može raspravljati o tome da li je u njegovom slučaju reč o najvećem, ili “samo” o jednom od najvećih reditelja u povesti našeg teatra, jedna stvar, po mišljenju potpisnika ovih redova, ostaje izvan rasprave:  Dejan Mijač je na epohalan način promenio  osećanje i shvatanje pozorišta u ovoj sredini prvenstveno svojim delovanjem u sferi koja bi se mogla označiti kao “totalna dramaturgija.”

Dometi i značaj ove činjenice biće, uveren sam, sve celovitije sagledavani što se budemo više udaljavali od razdoblja konkretnog, kroz rediteljske parametre razmatranog i vrednovanog opusa ovog stvaraoca. Jer, takav je bio i razvoj  Mijačevog totalnog pristupa drami i pozorištu – temeljan, slojevit, specifičnog  ritma, nepodložan modama, ponekad teško vidljiv u vrtlozima samo njemu svojstvenih zaokreta, pokatkad opsesivan u vernosti određenim temama i autorima. A jedan od temelja tog pristupa bilo je uverenje da je neophodan uslov za “viziju” – rizična pustolovina neprestane i beskompromisne “re-vizije”: dramaturgija kao otvoreno (verbalno) iščitavanje, ali i scensko pre-označavanje. Otuda je prva logična sinteza na tom putu bila postavka Sterijine dotad kanonske „Pokondirene tikve“, spoj epohalnog značenjskog iskoraka (tragikomedija) i jezgrovite modernizacije scenskog izraza, a sve kako bi se u savremenom ključu sagledao“ Sterijin svet lepih zabluda i glupih istina“ (Jovan Hristić). Na tragu tog proboja, Mijač je otišao korak dalje somborskom „Ženidbom i udadbom“, iščitavajući pre svega lucidnom dramaturškom logikom preobražaj tragikomičnog u farsu koja dospeva do groteskne jeze.

Da je težnja ka otvorenosti svake „re-vizije“ njegov primarni cilj, pokazuje nam Mijač i u slučaju drugog „kanonskog“ domaćeg klasika, Nušića, kroz inscenaciju njegove „Pučine“. Slojevitom i sveobuhvatnom ironijom ostvareno razgolićavanje malograđanštine i duha palanke, kojim Mijač uspeva da „kičerski svet Pučine razori u paramparčad“ (Dragan Klaić), zasniva se, takođe, na dramaturškom obrtanju žanrovskih karakteristika građanske melodrame u vrtoglave nesklade paradoksa, dvosmislenosti i teskobe. I pri re-viziji Nušića, kao i kod dvaju kompatibilnih i istraživački orijentisanih postavki „Rodoljubaca“, pokazuje  se kako svi bitni elementi Mijačevo rediteljskog postupka - od slojevitosti pri usklađivanju glumačkog izraza do funkcionalnosti u uobličavanju scenskih prostora - proističu iz jednog originalnog i „dvostranog“ dramaturškog impulsa. S jedne strane, reč je o  težnji za potpunošću koja je neostvariva, i upravo zbog te neostvarivosti, jedina od suštinske važnosti. 

S druge strane, pak, pojam „potpunosti“ je samo jedno od lica mijačevskog dramaturškog paradoksa. Datosti teksta, u istoj meri kao i političke i društvene okolnosti pozorišnog čina, za Mijača predstavljaju  tek sirovinu za kontekst, za re-viziju sveta kao iščašenog, rastrojenog poprišta „strasti i sebičnosti“. Štaviše, Dejan Mijač je, kao malo koji naš pozorišni stvaralac, znao – ili osećao, svejedno – da se, na sceni, prvenstveno režira kontekst (ali tako da nam deluje kao „tekst“). Upravo svest o tome uvrštava njegovu totalnu dramaturgiju u postupke čija dalekosežnost biva teško prepoznata: slično ukradenom pismu iz slavne Poove priče, njen epohalni sjaj izmiče našem slepilu upravo zbog svoje blizine. 

Svetislav Jovanov