Boško Milin: Klasika budućnosti na Sterijinom pozorju

Selektor Boško Milin odlučio se za prilično hrabar i riskantan potez, sudeći po prvom utisku, da izabere mnoštvo “početnika”, praizvedbi široj javnosti nepoznatih pisaca, reditelja, pozorišta koja ne dolaze baš često u glavni program prestižnog festivala. “Švajcarska” Petra Mihajlovića, “Kepler 452-B” Tijane Grumić, “... I ostali” Maše Radić, Mine Ćirić, Nede Gojković, Galine Maksimović, „Hajka na vuka” Ognjena Obradovića, “Svedobro” Stevana Vraneša, “Utopljena duša” Aleksandra Jugovića, ponovo će staviti u fokus ono čemu je Sterijino pozorje od osnivanja i posvećeno - savremeni domaći dramski tekst.

U svom obrazloženju niste navodili širi izbor. Da li to znači da nije bilo nekih većih nedoumica?

– Mislim da je dovoljno stvari koje su ušle u izbor i da bi bilo opterećujuće da sam spominjao one koje nisu. U izboru su predstave bolje i po planu režije, i po planu teksta, i glume. Naravno da postoje predstave koje su imale kvalitete, a nisu ušle u izbor, ali konzistentnost toga da su se pojavili mladi pisci, po čijim delima su napravljena zanimljivija ostvarenja nego što su bila po povremenim režiranjima Sterije, Nušića i ostalih, pokazala su se kao dominatna. Pomalo mi je bilo glupo da teram mlade da se nadgornjavaju sa Nušićem, u režijama koje nisu na nivou Nušića.

Koliko su vam bile važne praizvedbe savremenih domaćih dramskih komada?

– Nisu. Gledao sam šta su najbolje predstave. A po mom sudu, to su ove koje sam izabrao. Potrefilo se da su to dominantno predstave koje su imale svoju praizvedbu. Odajem počast hrabrosti domaćih pozorišta, koja su rešila da se usude da ne igraju na sigurno, na kasa-štih, da im igraju poznata imena. Neki pisci su ovako počeli svoju karijeru, kao Nušić i Sterija nekada. Mladi pisci imaju prava na to da se vide, da budu viđeni i da budu u budućnosti klasika, ako budu imali sreće.

Da li ste imali dilema spram “horizonta očekivanja”, pritisaka..?

– Pritisaka nije bilo. Zbog toga se veoma radujem. Veoma je iznenađujuće da ih nije bilo. Verovatno zato što ne vrede. Moj izbor je iznenađujući verujem za većinu pozorišnih ljudi, jer sam se opredelio za nešto što verujem da je budućnost i Sterijinog pozorja i budućnost srpskog teatra. Može mi samo biti žao što nije bilo predstava iz sfere klasike koje bi bile bolje od onih koje smo imali prilike da vidimo.

Uobičajeno bi sada bilo pitanje uvida u kvantitet, kvalitet, stremljenja, stilove...

– Što se kvantiteta tiče, iznenađujuće je prijatna produkcija. Obradovao sam se što sam video nešto s čim bismo trebali da se ponosimo. Konačno su pozorišta mimo velikih centara, kao što je to Beograd, rešila da izvode dela koja nisu “ziher”. S druge strane, Beograd se veoma slabo usuđivao da igra ono što neće biti kasa-štih. Unutrašnjost je bila hrabrija. Naspram toga sam sačinio selekciju. Imaju i oni pravo da žive i da budu uspešni.

Što se tiče opšteg utiska o kvalitetu i nastojanjima?

– Ono što je bilo valjano mislim da je ovo što sam pozvao, tendencije će se videti sledeće godine, šta će da rade druga pozorišta. Bio sam zapanjen kad sam video da se po manjim sredinama postavljaju komadi koje nikad ne bih očekivao. Nadam se da će to da se nastavi.

Igor Burić