Bliži se premijera Novosadskog omnibusa na Kamernoj sceni SNP-a

Ova vrsta projekta se ne dešava prvi put u SNP -u. Mislim da je ovo treće izdanje čuvenog projekta “Tri”, koji je na različite načine realizovan. Nekad je bilo tri reditelja, i tri različite savremene priče, ali ovog puta je baš izabrano da se radi omnibus sa tri pisca i tri reditelja, a da se stvara jedna predstava. To je novina. Prvi put šest glava pravi jedno delo, kaže za naš list  Dušan Mamula, jedan od reditelja ovog omnibusa, dodajući da su svo troje uspeli da povežu sve u jedan smisao, celinu, a nekako se pogodilo i da tri pisca i tri priče koje su odabrali, govore o istoj temi. 

Neobičan je bio i način na koji su izabrani literarni predlošci, odnosno priče po kojima će se raditi ova predstava.

Prvo smo izvukli ko će kog pisca da radi. Jako je zanimljivo kad neko drugi određuje sudbinu toga ko će šta da radi. Onda smo gledali šta koga tematski zanima  i opredelili se za neke osnovne priče. Gledali smo da budu tematski slične, pa ćemo usput naći neku nit koja ih spaja. Tako se i desilo. Tema sve tri priče je manjak hrabrosti jednog čoveka da učini nešto sa svojim životom, da dela, ili da sprovede nešto do kraja. Kad kažem slab subjekt, to tako deluje nekako filozofski, a kad se vidi na sceni ništa filozofskog nema u tome, nego imamo tri čoveka koji dele istu sudbinu, na različite načine, i u različita vremena, objašnjava Dušan Mamula.

Priča “Gitara i pojačalo” je smeštena u sedamdesete, osamdesete godine prošlog veka, “Gramatika poremećaja” se događa pred kraj milenijuma, i početak novog, a “Velika očekivanja” su vezana za današnjicu, ali reditelj Mamula dodaje da su ovu priču preselili u blagu budućnost, negde oko 2050.

Junak ove predstave, i sve tri priče se zove On, i Dušan Mamula pominje da će se možda i predstava zvati po njemu “Novosadski omnibus: On”. Jedna pesma “La Strade” se zove “On” i, kako Mamula pominje, bukvalno govori o ovoj predstavi.

Viđamo ga u različitim situacijama, i viđamo da se neke situacije, koje se dešavaju samo jednom liku, nekako podrazumevaju i za drugu dvojicu.

Sve što se dešava jednom od njih, dešava se zapravo svoj trojici. Sve tri priče su isprepletene, sve se paralelno dešava, i sve u jednoj predstavi. Gledali smo da napravimo jednu celinu, jednu predstavu, u kojoj se prepliću i ljudi i likovi. Jako težak poduhvat, ali užasno zanimljiv, ističe Dušan Mamula.        

Kada jednu predstavu režira tri reditelja, a svako ima svoju priču, i time i svoj ugao gledanja, to svakako može dovesti do vrlo komplikovane situacije, i koordinacije rada, ali ovi mladi reditelji generacijski su vrlo blizu, pritom se i poznaju, i čini se da su pronašli način kako da sve to “proradi” na svima prihvatljiv i zadovoljavajući način.

Ima razlika koje nekako uspevaju da funkcionišu jedne s drugima, a ima i nekih koje su nepremostive i morali smo da ih sklanjamo. Ali, nekako smo mi, ne znam kojim čudom, intuitivno, koristili slične jezike, oblike naracije, u stvari scenskog izraza, i kad smo to stavili jedno pored drugog, krenulo je samo da se spaja, primećuje Dušan Mamula.

Važan deo “Novosadskog omnibusa” je muzika, u predstavi se koriste pesme kultnih grupa “Lune” i “La Strade”, kao i “Klike”. Nije slučajno što je krajem decembra muzika iz ove predstave imala premijerno izvođenje pred publikom.

Autori priča “Novosadskog omnibusa” su poznati novosadski pisci. Slobodan Tišma autor je priče „Gitara i pojačalo“, koju režira Ivana Janošev, prema dramatizaciji Nikole Davića, a igraju: Sonja Isailović, Dušan Vukašinović, Sanja Mikitišin, Miroslav Fabri i Jovan Živanović.

Franja Petrinović je autor priče „Gramatika poremećaja“, koju režira David Alić, dramatizaciju potpisuje Stefan Isaković, a igraju Vukašin Ranđelović i Mia Simonović.

Priču „Velika očekivanja“ napisao je Đorđe Pisarev, režira je Dušan Mamula, dramatizaciju radi Stefan Isailović, a igraju: Alisa Lacko, Mia Simonović, Sonja Isailović, Sanja Mikitišin, Dušan Vukašinović i Milica Grujičić.

Muzika se provlači kroz sve priče, bila je logičan početak rada, jer nekako je bilo zanimljivo da svo troje krenemo od nekog muzičkog sadržaja, koji ćemo prvo da ponudimo u predstavi, pa da ona kasnije bude upotpunjena dramskim materijalom, da bi na kraju bila nekako prožeta i muzičkim i dramskim  materijalom, i bude nam način za predstavljanje likova i za dopunjavanje atmosfere. Idemo kroz razne prostore u kojima ima muzike, i onda smo tu muziku samo stavili u predstavu. Taj koncert nam je bio jako veliko olakšanje, jer je bio nekako rasterećen. U nekom smislu, to je bio poluyemsešn, gde smo mi sedeli u nekom svom prostoru i uživali u predstavljanju nekih pesama publici. To je bilo vrlo spontano, normalno, neposredno. Nas reditelje je inspirisalo na to da bi predstava trebalo da zadrži tu neku vrstu neposrednosti, kaže Dušan Mamula.

N. Pejčić