Ближи се премијера Новосадског омнибуса на Камерној сцени СНП-а

Ова врста пројекта се не дешава први пут у СНП -у. Мислим да је ово треће издање чувеног пројекта “Три”, који је на различите начине реализован. Некад је било три редитеља, и три различите савремене приче, али овог пута је баш изабрано да се ради омнибус са три писца и три редитеља, а да се ствара једна представа. То је новина. Први пут шест глава прави једно дело, каже за наш лист  Душан Мамула, један од редитеља овог омнибуса, додајући да су сво троје успели да повежу све у један смисао, целину, а некако се погодило и да три писца и три приче које су одабрали, говоре о истој теми. 

Необичан је био и начин на који су изабрани литерарни предлошци, односно приче по којима ће се радити ова представа.

Прво смо извукли ко ће ког писца да ради. Јако је занимљиво кад неко други одређује судбину тога ко ће шта да ради. Онда смо гледали шта кога тематски занима  и определили се за неке основне приче. Гледали смо да буду тематски сличне, па ћемо успут наћи неку нит која их спаја. Тако се и десило. Тема све три приче је мањак храбрости једног човека да учини нешто са својим животом, да дела, или да спроведе нешто до краја. Кад кажем слаб субјект, то тако делује некако филозофски, а кад се види на сцени ништа филозофског нема у томе, него имамо три човека који деле исту судбину, на различите начине, и у различита времена, објашњава Душан Мамула.

Прича “Гитара и појачало” је смештена у седамдесете, осамдесете године прошлог века, “Граматика поремећаја” се догађа пред крај миленијума, и почетак новог, а “Велика очекивања” су везана за данашњицу, али редитељ Мамула додаје да су ову причу преселили у благу будућност, негде око 2050.

Јунак ове представе, и све три приче се зове Он, и Душан Мамула помиње да ће се можда и представа звати по њему “Новосадски омнибус: Он”. Једна песма “Ла Страде” се зове “Он” и, како Мамула помиње, буквално говори о овој представи.

Виђамо га у различитим ситуацијама, и виђамо да се неке ситуације, које се дешавају само једном лику, некако подразумевају и за другу двојицу.

Све што се дешава једном од њих, дешава се заправо свој тројици. Све три приче су испреплетене, све се паралелно дешава, и све у једној представи. Гледали смо да направимо једну целину, једну представу, у којој се преплићу и људи и ликови. Јако тежак подухват, али ужасно занимљив, истиче Душан Мамула.        

Када једну представу режира три редитеља, а свако има своју причу, и тиме и свој угао гледања, то свакако може довести до врло компликоване ситуације, и координације рада, али ови млади редитељи генерацијски су врло близу, притом се и познају, и чини се да су пронашли начин како да све то “проради” на свима прихватљив и задовољавајући начин.

Има разлика које некако успевају да функционишу једне с другима, а има и неких које су непремостиве и морали смо да их склањамо. Али, некако смо ми, не знам којим чудом, интуитивно, користили сличне језике, облике нарације, у ствари сценског израза, и кад смо то ставили једно поред другог, кренуло је само да се спаја, примећује Душан Мамула.

Важан део “Новосадског омнибуса” је музика, у представи се користе песме култних група “Луне” и “Ла Страде”, као и “Клике”. Није случајно што је крајем децембра музика из ове представе имала премијерно извођење пред публиком.

Аутори прича “Новосадског омнибуса” су познати новосадски писци. Слободан Тишма аутор је приче „Гитара и појачало“, коју режира Ивана Јаношев, према драматизацији Николе Давића, а играју: Соња Исаиловић, Душан Вукашиновић, Сања Микитишин, Мирослав Фабри и Јован Живановић.

Фрања Петриновић је аутор приче „Граматика поремећаја“, коју режира Давид Алић, драматизацију потписује Стефан Исаковић, а играју Вукашин Ранђеловић и Миа Симоновић.

Причу „Велика очекивања“ написао је Ђорђе Писарев, режира је Душан Мамула, драматизацију ради Стефан Исаиловић, а играју: Алиса Лацко, Миа Симоновић, Соња Исаиловић, Сања Микитишин, Душан Вукашиновић и Милица Грујичић.

Музика се провлачи кроз све приче, била је логичан почетак рада, јер некако је било занимљиво да сво троје кренемо од неког музичког садржаја, који ћемо прво да понудимо у представи, па да она касније буде употпуњена драмским материјалом, да би на крају била некако прожета и музичким и драмским  материјалом, и буде нам начин за представљање ликова и за допуњавање атмосфере. Идемо кроз разне просторе у којима има музике, и онда смо ту музику само ставили у представу. Тај концерт нам је био јако велико олакшање, јер је био некако растерећен. У неком смислу, то је био poluyеmsеšn, где смо ми седели у неком свом простору и уживали у представљању неких песама публици. То је било врло спонтано, нормално, непосредно. Нас редитеље је инспирисало на то да би представа требало да задржи ту неку врсту непосредности, каже Душан Мамула.

Н. Пејчић