Arpad Mesaroš: Diktatura efikasnija od demokratije

Zajedno sa Imreom Elekom Mikešom, Martom Bereš i Andreom Erdelji, činio je veliku četvorku, koju je i do danas teško prevazići kad su predstave Andraša Urbana u pitanju. Prekretnicu u svom glumačkom radu našao je ipak u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz, gde se takođe pamte brojne uloge koje je odigrao, ali jedna se sada definitvno ističe - uloga Ričarda Trećeg, u istoimenoj predstavi, u režiji Dejana Projkovskog, premijerno izvedena prošle nedelje.

Da bi odigrao Šekspirovog čuvenog zloću, koji se gazeći preko tela bližnjih penje na presto, samo da bi poželeo konja umesto krune, Arpad Mesaroš nije morao samo fizički da se promeni, što publika zna naročito da ceni i voli, da od plećatog momka postane grbavac. Uloga Ričarda zahtevala je i psihičku transformaciju, koja posebno pleni u delovima gde je on komična, a zatim i tragična nakaza. Veliki i odličan posao je uradio Arpad Mesaroš, koji je tako potvrdio zašto je Šekspir moćan pisac kod kojeg na kraju ništa nije onako kako izgleda u početku.

Koliko je trenutak, pred samu predstavu, onaj najosetljiviji u kojem ste u stanju, ili niste, da razgovarate za novine, stvarno da budete tu?

– U ovaj fazi pokušavam da ne razmišljam o tome kako će to izgledati i šta će biti. Kad dođe taj momenat da se upali svetlo i pojavim se na sceni, onda u prvoj minuti predstave osetim da li će biti ovako (pokazuje stisnutu pesnicu - prim. nov.), ili će biti puno greškica. Malih, sitnih, koje se čak ne primećuju. Tačno znam odmah hoćemo li razvaliti i pokidati ili će biti - idemo na tačnost. Sad je 12 sati. Još uvek se dobro osećam. Kad bude četiri i šest poslepodne, e, tad ću da osećam kako mi se diže pritisak i kako treba da se koncentrišem, da budem spreman i da se ne plašim. Taj strah traje taj prvi minut i onda prođe.

Šta su za vaš greškice, a šta bi bile greške kad ste na sceni?   

- Greškice su na primer, kada govorimo o Šekspiru koji se igra u stihu, redosled reči. Kada ga se ne setim. Publika to ne primećuje, samo oni koji znaju tekst. To umem da savladam i da se saberem. Greške su kad zaboravim gde treba da idem, levo ili desno. Kad treba da krenem, skrenem, izađem, uđem. U “Ričardu Trećem” imam strašno puno toga. Sam kraj predstave pretvara se u monodramu i sve je na meni. Ako to izdržim, a to je već treći sat, onda mogu da budem ponosan na sebe.

Ja imam poverenja u Vas u ulozi Ričarda, koliko god ona bila zahtevna! S kakvim ste Vi osećajem ušli, zatim i prošli kroz proces rada?

- Mnogo smo pričali o tome kakve vrste transformacija treba da imam za Ričarda. Pošto smo mi savremeno pozorište, verovatno bi neko pomislio da Ričard i ne treba da ima telesne promene. Mi smo izabrali da on ipak ima i grbu, i ruka mu je skroz zgnječena, a noga ispružena i ne mogu da je savijem. Posle dva sata to toliko boli, da vam mogu obećati...

Da ne morate više ni da glumite (smeh)!?

- Da, da, da! Ali, stvarno, to mi oduzima koncentraciju i znam da treba da pazim. Imam 40 godina. U vreme Ratova ruža, Ričard je imao 31 godinu. Znači, nije to tako daleko, mogu da razmišljam na taj način. Ono što se razlikuje u odnosu na ostale likove na kojima sam radio, jeste to da uglavnom svakog od njih hoću da uhvatim i priđem mu što bliže, a kod Ričarda nije tako. Ne smem mu doći skroz blizu, zato što će me uništiti. Moram da ga posmatram sa distance i da se tako bavim sa njim. E, to ga razlikuje od drugih.

Zar se to onda ne vidi na sceni?

- (Smeh). Ipak mi glumci imamo fantaziju. To nam se čak ocenjivalo dok smo bili na akademiji, a vremenom smo čak i razvijali. To što ne mogu da uradim, onda zamislim. Kad reditelj kaže da to pogađa metu, ja mu verujem. Tako kao Ričard naređujem da ubijaju.

Koliko Vas uloge menjaju, utiču na vas u privatnom životu, bile vam bliske ili ne? Ipak ste vi normalni ljudi.

– Ali, vi ne znate šta je ispod površine (smeh). Na primer, naročito sad, u poslednjoj fazi procesa, ne mogu da se bavim Ričardom kad izađem iz pozorišta. Kod ostalih likova koje sam radio tokom karijere, mogao sam. Razmišljao sam kako bi se kretali, šta bi radili... Sa Ričardom moram to da prekidam. Kad sam u pozorištu, na sceni, onda mogu, a čim izađem, moram da se opustim od njega. Uvek sam gledao filmove o tome, kako drugi glumci prave izvrsne uloge, a za Ričarda to nisam radio. Jedan film sam pogledao. Hteo sam da uradim Ričarda onako kako sam ga ja zamislio. Uz pomoć Dejana Projkovskog.

Šta ste vi pronašli u Ričardu kao koren zla?

– Tu moram uvesti Jana Kota, koji je pričao o velikom mehanizmu. Kada Ričard odluči da će da dođe do prestola, on pokreće tah mehanizam pod kojim se podrazumeva nešto poput stepenica. Svaki stepenik je jedan ljudski život. Ričard preskače te stepenike dok ne stigne do prestola, a onda shvata da je napravio takvo sranje da ta država, to društvo više to ne može da podnese. Bilo kakve diktature, teror, ne može da spreči njegovo uklanjanje. To je to. Ali, nemojmo zaboraviti da nije samo Ričard zao. Tu nema čiste duše. Tu se već decenijama vodi strašan građanski rat i svako je kriv za nešto. Ako od toga imaš interesne informacije, plus frustracije, onda postaješ pravo zlo. Ričard nije imao moralni gard. Bio je bahat. Ta diktatura, taj način postupanja je mnogo efikasniji nego da se postupa na demokratski način. Pa i danas.

Da završimo povratkom na strah sa početka, pred premijeru?

- Najviše mrzim ono kada kolege iz kancelarije dođu pred premijeru i kažu da će predstava biti genijalna. To vrši toliki pritisak, da ne želim da se bavim takvim stvarima. Mi radimo, osećamo se dobro, a pričaćemo kad svi to vide. Lakše poverujem negativnoj kritici, nego pozitivnoj. Ne znam jesam li takav rođen ili kad sam stekao takvo iskustvo, ali tako je. I dalje se plašim da je naš “Ričard Treći” nepodnošljiv. Tri sata nenormalne patnje, strašnih emocija... Ovo je najkrvavija predstava koju sam ikad video i nikad nisam video tako puno mržnje. Sa druge strane, jako je lepa estetski i mislim da će je publika voleti.

Igor Burić