Арпад Месарош: Диктатура ефикаснија од демократије

Заједно са Имреом Елеком Микешом, Мартом Береш и Андреом Ердељи, чинио је велику четворку, коју је и до данас тешко превазићи кад су представе Андраша Урбана у питању. Прекретницу у свом глумачком раду нашао је ипак у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз, где се такође памте бројне улоге које је одиграо, али једна се сада дефинитвно истиче - улога Ричарда Трећег, у истоименој представи, у режији Дејана Пројковског, премијерно изведена прошле недеље.

Да би одиграо Шекспировог чувеног злоћу, који се газећи преко тела ближњих пење на престо, само да би пожелео коња уместо круне, Арпад Месарош није морао само физички да се промени, што публика зна нарочито да цени и воли, да од плећатог момка постане грбавац. Улога Ричарда захтевала је и психичку трансформацију, која посебно плени у деловима где је он комична, а затим и трагична наказа. Велики и одличан посао је урадио Арпад Месарош, који је тако потврдио зашто је Шекспир моћан писац код којег на крају ништа није онако како изгледа у почетку.

Колико је тренутак, пред саму представу, онај најосетљивији у којем сте у стању, или нисте, да разговарате за новине, стварно да будете ту?

– У овај фази покушавам да не размишљам о томе како ће то изгледати и шта ће бити. Кад дође тај моменат да се упали светло и појавим се на сцени, онда у првој минути представе осетим да ли ће бити овако (показује стиснуту песницу - прим. нов.), или ће бити пуно грешкица. Малих, ситних, које се чак не примећују. Тачно знам одмах хоћемо ли развалити и покидати или ће бити - идемо на тачност. Сад је 12 сати. Још увек се добро осећам. Кад буде четири и шест послеподне, е, тад ћу да осећам како ми се диже притисак и како треба да се концентришем, да будем спреман и да се не плашим. Тај страх траје тај први минут и онда прође.

Шта су за ваш грешкице, а шта би биле грешке кад сте на сцени?   

- Грешкице су на пример, када говоримо о Шекспиру који се игра у стиху, редослед речи. Када га се не сетим. Публика то не примећује, само они који знају текст. То умем да савладам и да се саберем. Грешке су кад заборавим где треба да идем, лево или десно. Кад треба да кренем, скренем, изађем, уђем. У “Ричарду Трећем” имам страшно пуно тога. Сам крај представе претвара се у монодраму и све је на мени. Ако то издржим, а то је већ трећи сат, онда могу да будем поносан на себе.

Ја имам поверења у Вас у улози Ричарда, колико год она била захтевна! С каквим сте Ви осећајем ушли, затим и прошли кроз процес рада?

- Много смо причали о томе какве врсте трансформација треба да имам за Ричарда. Пошто смо ми савремено позориште, вероватно би неко помислио да Ричард и не треба да има телесне промене. Ми смо изабрали да он ипак има и грбу, и рука му је скроз згњечена, а нога испружена и не могу да је савијем. После два сата то толико боли, да вам могу обећати...

Да не морате више ни да глумите (смех)!?

- Да, да, да! Али, стварно, то ми одузима концентрацију и знам да треба да пазим. Имам 40 година. У време Ратова ружа, Ричард је имао 31 годину. Значи, није то тако далеко, могу да размишљам на тај начин. Оно што се разликује у односу на остале ликове на којима сам радио, јесте то да углавном сваког од њих хоћу да ухватим и приђем му што ближе, а код Ричарда није тако. Не смем му доћи скроз близу, зато што ће ме уништити. Морам да га посматрам са дистанце и да се тако бавим са њим. Е, то га разликује од других.

Зар се то онда не види на сцени?

- (Смех). Ипак ми глумци имамо фантазију. То нам се чак оцењивало док смо били на академији, а временом смо чак и развијали. То што не могу да урадим, онда замислим. Кад редитељ каже да то погађа мету, ја му верујем. Тако као Ричард наређујем да убијају.

Колико Вас улоге мењају, утичу на вас у приватном животу, биле вам блиске или не? Ипак сте ви нормални људи.

– Али, ви не знате шта је испод површине (смех). На пример, нарочито сад, у последњој фази процеса, не могу да се бавим Ричардом кад изађем из позоришта. Код осталих ликова које сам радио током каријере, могао сам. Размишљао сам како би се кретали, шта би радили... Са Ричардом морам то да прекидам. Кад сам у позоришту, на сцени, онда могу, а чим изађем, морам да се опустим од њега. Увек сам гледао филмове о томе, како други глумци праве изврсне улоге, а за Ричарда то нисам радио. Један филм сам погледао. Хтео сам да урадим Ричарда онако како сам га ја замислио. Уз помоћ Дејана Пројковског.

Шта сте ви пронашли у Ричарду као корен зла?

– Ту морам увести Јана Кота, који је причао о великом механизму. Када Ричард одлучи да ће да дође до престола, он покреће тах механизам под којим се подразумева нешто попут степеница. Сваки степеник је један људски живот. Ричард прескаче те степенике док не стигне до престола, а онда схвата да је направио такво срање да та држава, то друштво више то не може да поднесе. Било какве диктатуре, терор, не може да спречи његово уклањање. То је то. Али, немојмо заборавити да није само Ричард зао. Ту нема чисте душе. Ту се већ деценијама води страшан грађански рат и свако је крив за нешто. Ако од тога имаш интересне информације, плус фрустрације, онда постајеш право зло. Ричард није имао морални гард. Био је бахат. Та диктатура, тај начин поступања је много ефикаснији него да се поступа на демократски начин. Па и данас.

Да завршимо повратком на страх са почетка, пред премијеру?

- Највише мрзим оно када колеге из канцеларије дођу пред премијеру и кажу да ће представа бити генијална. То врши толики притисак, да не желим да се бавим таквим стварима. Ми радимо, осећамо се добро, а причаћемо кад сви то виде. Лакше поверујем негативној критици, него позитивној. Не знам јесам ли такав рођен или кад сам стекао такво искуство, али тако је. И даље се плашим да је наш “Ричард Трећи” неподношљив. Три сата ненормалне патње, страшних емоција... Ово је најкрвавија представа коју сам икад видео и никад нисам видео тако пуно мржње. Са друге стране, јако је лепа естетски и мислим да ће је публика волети.

Игор Бурић