Ana Karenjina u Ujvideki sinhazu: Ljubav i mržnja
NOVI SAD: Nema leka. Smrti male, velike. Životi bolesni, ljubavi nesrećne. Društva, politike... Ovaj poetski zapis, odraz je stanja prikazanog u predstavi “Ana Karenjina” Lava Nikolajeviča Tolstoja, koja je u režiji Dejana Projkovskog premijerno izvedena u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz.
Nepoznata je dramatizacija, ali podatak (ne)bitan, s obzirom da je priča ispričana, lepo uprizorena i rado bi se mogla gledati, kod publike koja je željna “pravog”, klasičnog pozorišta. Ili kod one koja više ne želi i ne voli da čita.
Ukoliko ovu problematizaciju viđenog (lepršavog, vizuelno, muzički, glumački veoma doteranog pozorišta), posmatramo iz perspektive prve rečenice romana: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način”, mogli bi da se zapitamo da li ovo važi i danas. I pored svih univerzalnih značenja iz Tolstoja, dubokih po(r)uka da li u ljubavi volimo nekog drugog ili samo sebe, svoju ljubav; treba li pogrešiti, pa stvar popraviti; danas se stvar obrnula, pa gotovo svećom možemo nazvati porodicu srećnom, dok su sve ostale nesrećne, liče jedna na drugu, kao i sve laži, na čelu sa moralom, koje ih drže na okupu.
Ana Karenjina Marte Bereš je zaista vredna pažnje. Lakoća i težina njenih životnih izbora, bolje reći usuda, rastrzanost između smernog braka, majčinstva, i neumerenog zadovoljstva koje pronalazi sa Vronskim, morfijumom, plene pažnju gledaoca. “Ona”, kako njeno ime zvuči na mađarskom, nije ni dotaknuta, a tako je punije značenjima...
Vronski Arpada Mesaroša, s druge strane, nikako da poveruje sebi, a teško je uverio i publiku, bar deo, da je pao na Anu, i zašto. Kao s onog nesrećnog konja. Otud se, pak, bolje vidi njegova nemogućnost da je do kraja i usreći.
Zato je Aleksej Karenjin Atile Nemeta strogo definisan lik, koji ni kako je napisan, ni u igri glumca, nema većih poteškoća sa plasmanom i prijemom, na nivou zdravorazumskog prihvatanja stvari onakve kakve jesu. Njegova ljubav prema svojoj ženi Ani i nije ljubav, kao što ni egzaltacija tokom Aninog iskliznuća u ruke Vronskog, nisu emotivno-psihološke, nego pre neke šire društveno-patološke vrste.
Likovi Ljevina (Gabor Pongo) i Kiti (Blanka Dieneš) postavljeni su pođednako dobro, kao pandan ispravnog životnog puta ka sreći, uz izbegavanje preteranog tolstojevskog dociranja šta, kako i zašto treba raditi. To se vidi i u paru Oblonski (Zoltan Širmer i Judit Laslo), iako ovde ostaje upadljiva muška vezanost za avanturu, a ženska za decu (zemlju kako to naziva Tolstoj), ponovo bez problematizovanja takvog odnosa.
Voleti zbog poroka, a mrzeti zbog vrlina, sloboda je u smrti - života, pozorišta.
Igor Burić
