Ана Карењина у Ујвидеки синхазу: Љубав и мржња

Непозната је драматизација, али податак (не)битан, с обзиром да је прича испричана, лепо упризорена и радо би се могла гледати, код публике која је жељна “правог”, класичног позоришта. Или код оне која више не жели и не воли да чита.

Уколико ову проблематизацију виђеног (лепршавог, визуелно, музички, глумачки веома дотераног позоришта), посматрамо из перспективе прве реченице романа: “Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин”, могли би да се запитамо да ли ово важи и данас. И поред свих универзалних значења из Толстоја, дубоких по(р)ука да ли у љубави волимо неког другог или само себе, своју љубав; треба ли погрешити, па ствар поправити; данас се ствар обрнула, па готово свећом можемо назвати породицу срећном, док су све остале несрећне, личе једна на другу, као и све лажи, на челу са моралом, које их држе на окупу.

Ана Карењина Марте Береш је заиста вредна пажње. Лакоћа и тежина њених животних избора, боље рећи усуда, растрзаност између смерног брака, мајчинства, и неумереног задовољства које проналази са Вронским, морфијумом, плене пажњу гледаоца. “Она”, како њено име звучи на мађарском, није ни дотакнута, а тако је пуније значењима...

Вронски Арпада Месароша, с друге стране, никако да поверује себи, а тешко је уверио и публику, бар део, да је пао на Ану, и зашто. Као с оног несрећног коња. Отуд се, пак, боље види његова немогућност да је до краја и усрећи.

Зато је Алексеј Карењин Атиле Немета строго дефинисан лик, који ни како је написан, ни у игри глумца, нема већих потешкоћа са пласманом и пријемом, на нивоу здраворазумског прихватања ствари онакве какве јесу. Његова љубав према својој жени Ани и није љубав, као што ни егзалтација током Аниног исклизнућа у руке Вронског, нису емотивно-психолошке, него пре неке шире друштвено-патолошке врсте.

Ликови Љевина (Габор Понго) и Кити (Бланка Диенеш) постављени су пођеднако добро, као пандан исправног животног пута ка срећи, уз избегавање претераног толстојевског доцирања шта, како и зашто треба радити. То се види и у пару Облонски (Золтан Ширмер и Јудит Ласло), иако овде остаје упадљива мушка везаност за авантуру, а женска за децу (земљу како то назива Толстој), поново без проблематизовања таквог односа.

Волети због порока, а мрзети због врлина, слобода је у смрти - живота, позоришта.

Игор Бурић