Pozorišni putopisi: U Velikoj jabuci

 jednu od najboljih predstava nastalih poslednjih godina u Srbiji. Naš Galeb je „leteo“ od Pozorja, BITEF-a i sarajevskog MEŠ-a, preko Zagreba, Skoplja, Ljubljane, Temišvara i Sfantu Georgija, do Firence... Tamo gde su dodeljivana priznanja bivao je nagrađen, a nakon „običnih“ gostovanja pratile su ga ovacije publike i hvalospevi kritike. U La MaMi smo, po pozivu, pre tri godine bili s Brodom za lutke Milene Marković u režiji Ane Tomović, kao jedno od dva evropska pozorišta (odabrana među 40, koliko je konkurisalo). Tada su nas Njujorčani pozvali da dođemo s predstavom po vlastitom izboru. Bio je to Galeb. Ali, nije se dalo.

A da smo otišli na ovo gostovanje prvo bi nedeljama rasla temperatura zaposlenih u SNP-u – onih kojima je Pozorište dom, ali i onih koji su unapred potrošili dnevnice za SAD. Tenzija bi rasla do usijanja, glasine o tome ko ide a ko ne širile bi se poput šumskog požara usred leta, a neočekivano bi u SNP svratio i izvesni sindikalac s genijalnim predlogom da umesto puta u Njujork pare utrošimo na spomenik Kardelju.



U međuvremenu bih se nekoliko puta svađao i mirio s Radicom, očajnim što, po njegovom mišljenju, ne idemo spremni na važno gostovanje. Cane i Zdravko bi, zbog pritiska iz Tehnike i osećanja odgovornosti, nekoliko puta davali otkaze, a ja njima pretio svojom ostavkom. Jeca bi nas mirila. Piškorić bi, ćuteći, smišljao B plan i tajno bi, noćima, pregovarao sa samo njemu znanim Amerima o mogućoj uštedi pravljenjem jeftine alternativne scenografije u Njujorku. Sremica bi se zagonetno smešila, a zapravo bi danonoćno rešavala probleme za koje ja i ne znam. Tomi bi slao mejlove: „Sašo, pred ovo gostovanje nam treba još proba, a programsku knjižicu proširi engleskim prevodima italijanskih i litvanskih kritika“. Ja bih sve to, znajući da pare nemamo, „forvardovao“ Idi, koja bi besomučno „četovala“ s Miom Jo, naslednicom Stjuartove, objašnjavajući da nama, istina, novac za put još nije „legao“, ali ćemo, na časnu reč, troškove podmiriti. Eli bi sve zapisivala i durenjem prikrivala paniku.



Jela bi nešto užurbano kuckala u telefon i povremeno nam savetovala da samo duboko dišemo i relaksiramo se jogom. Sandra bi upozoravala da dodatne probe nisu moguće jer je raspored popunjen. Smrknuta Dana bi mi saopštavala da na računu imamo – krompir, a zajedno s Biljom bi telefonirala Nekome zahtevajući pare s buyetske pozicije za koju i same znaju da ne postoji. Bukumirović bi me uveravao kako ne treba da brinem, dok bi Boba iznenada rešila da mi ne prebacuje izvesne telefonske pozive, procenjujući da mi joga nije pomogla i da sam pred infarktom. Za to vreme bih panično molio za pare, gutao bensedine i čvrsto verovao... Kao 2012. godine. A onda bi pare stigle!



Tad bismo otišli u ambasadu SAD-a po vize (radne bi, kao onomad, platila La MaMa, u nadi da ćemo dug vratiti, što i jesmo), avio-karte, unapred rezervisane „na reč“ kod Vlade, bile bi plaćene... Rez!

Avion sleće na aerodrom „Kenedi“, čeka nas bus (jedna od Idinih čarolija koje je naučila od Baneta), i mi putujemo ka Njujorku. Još pod stresom, kao i prvi put, maršruta bi mi delovala poput prolaska Novim Beogradom. Još veće razočarenje će slediti u Čelzi HOSTELU, nadomak Čelzi HOTELA, gde su živeli SVI koji išta znače u svetu umetnosti. Ikada! Razlika između HOSTELA i HOTELA je drastična, ali smo bar u Njujorku, što javljam „mom hotelijeru“ Ivanu. Voleo bih da mi iste večeri, kao onomad, stigne SMS od ćerke; „Mediji javljaju da danas u Njujorku, nakon mnogo decenija, nije bilo ni jednog ubistva!“, piše Isidora. Na to sledi moj odgovor: „Dovoljno je što smo mi ovde“.



Tek u ranu zoru, posle neprospavane noći, izašao bih na istočnu 127. ulicu i shvatio da sam u Njujorku. Čudo! Dok traje nameštanje scene našao bih se sa Aleksandrom Vrebalov, a ona bi me opet provela kroz Veliku jabuku, odvela u Muzej moderne umetnosti i Met, provela bi me kroz „šumu“ oblakodera i pokazala parčiće neba, provela Central parkom, odvela do letnje scene gde igraju Šekspira, pokazala ploču s urezanim stihovima pesme Imagine i podatkom da je ploču finansirala i Jugoslavija, prošetali bismo pored „Dakote“ gde je živeo Lenon, posetili Teslino ćoše... A onda bih s Aleksandrom, a ne kao onomad s Milenom, prepešačio Bruklinski most.



Popodne bismo pili pivo u najstarijem njujorškom pabu, pa još jednu turu u Harlemu, zatim otišli u La MaMu, gde su prve korake načinili SVI uistinu dobri holivudski glumci, čuli „mantru“ kojom počinju tamošnje predstave: „Scena je otvorena“, i odgledali Galeba. A Galeb bi itekako značio tamošnjoj publici jer je nastao na tragu koji od Stanislavskog vodi preko Majkla Čehova i Li Strazberga, do Janežiča, danas jednog od najznačajnijih evropskih reditelja. I bili bismo ponosni! Posle bi usledila kafana na kojoj ćirilicom piše „Kafana“, a gde nude srpske specijalitete... Da je Mare sada tu, kao onomad, predložio bi mi da helikopterom preletimo Njujork, a ja bih ga, opet, pogledao bledo. Kao onomad. Samo mi helikopter još fali!



A onda pakovanje, avioni, aerodromi, autobusi i povratak kući – kao kroz maglu, poput buđenja iz pijanstva, ali s „mamurlukom“ koji traje dugo, godinama.

Nekom sledećom prilikom, kad ovdašnja stvarnost još više „istanji“ mogućnosti realnih gostovanja naših predstava u inostranstvu, pripovedaću vam o gostovanju Galeba i Broda za lutke u Sankt Peterburgu, isto tako ozbiljno dogovorenom, ali takođe neostvarenom.

A verujte, i to je bilo izvanredno gostovanje!

Aleksandar Milosavljević

(autor je upravnik SNP)