Pозоришни путописи: У Великој јабуци

Да је среће (а понајпре да је било пара које је обећало Министарство), почетком прошлог децембра отпутовали бисмо у Њујорк, да у Театру Ла МаМа славне Елен Стјуарт одиграмо Чеховљевог Галеба у режији Томија Јанежича,

једну од најбољих представа насталих последњих година у Србији. Наш Галеб је „летео“ од Позорја, БИТЕФ-а и сарајевског МЕШ-а, преко Загреба, Скопља, Љубљане, Темишвара и Сфанту Георгија, до Фиренце... Тамо где су додељивана признања бивао је награђен, а након „обичних“ гостовања пратиле су га овације публике и хвалоспеви критике. У Ла МаМи смо, по позиву, пре три године били с Бродом за лутке Милене Марковић у режији Ане Томовић, као једно од два европска позоришта (одабрана међу 40, колико је конкурисало). Тада су нас Њујорчани позвали да дођемо с представом по властитом избору. Био је то Галеб. Али, није се дало.

А да смо отишли на ово гостовање прво би недељама расла температура запослених у СНП-у – оних којима је Позориште дом, али и оних који су унапред потрошили дневнице за САД. Тензија би расла до усијања, гласине о томе ко иде а ко не шириле би се попут шумског пожара усред лета, а неочекивано би у СНП свратио и извесни синдикалац с генијалним предлогом да уместо пута у Њујорк паре утрошимо на споменик Кардељу.

У међувремену бих се неколико пута свађао и мирио с Радицом, очајним што, по његовом мишљењу, не идемо спремни на важно гостовање. Цане и Здравко би, због притиска из Технике и осећања одговорности, неколико пута давали отказе, а ја њима претио својом оставком. Јеца би нас мирила. Пишкорић би, ћутећи, смишљао Б план и тајно би, ноћима, преговарао са само њему знаним Америма о могућој уштеди прављењем јефтине алтернативне сценографије у Њујорку. Сремица би се загонетно смешила, а заправо би даноноћно решавала проблеме за које ја и не знам. Томи би слао мејлове: „Сашо, пред ово гостовање нам треба још проба, а програмску књижицу прошири енглеским преводима италијанских и литванских критика“. Ја бих све то, знајући да паре немамо, „форвардовао“ Иди, која би бесомучно „четовала“ с Миом Јо, наследницом Стјуартове, објашњавајући да нама, истина, новац за пут још није „легао“, али ћемо, на часну реч, трошкове подмирити. Ели би све записивала и дурењем прикривала панику.

Јела би нешто ужурбано куцкала у телефон и повремено нам саветовала да само дубоко дишемо и релаксирамо се јогом. Сандра би упозоравала да додатне пробе нису могуће јер је распоред попуњен. Смркнута Дана би ми саопштавала да на рачуну имамо – кромпир, а заједно с Биљом би телефонирала Некоме захтевајући паре с буyетске позиције за коју и саме знају да не постоји. Букумировић би ме уверавао како не треба да бринем, док би Боба изненада решила да ми не пребацује извесне телефонске позиве, процењујући да ми јога није помогла и да сам пред инфарктом. За то време бих панично молио за паре, гутао бенседине и чврсто веровао... Као 2012. године. А онда би паре стигле!

Тад бисмо отишли у амбасаду САД-а по визе (радне би, као ономад, платила Ла МаМа, у нади да ћемо дуг вратити, што и јесмо), авио-карте, унапред резервисане „на реч“ код Владе, биле би плаћене... Рез!

Авион слеће на аеродром „Кенеди“, чека нас бус (једна од Идиних чаролија које је научила од Банета), и ми путујемо ка Њујорку. Још под стресом, као и први пут, маршрута би ми деловала попут проласка Новим Београдом. Још веће разочарење ће следити у Челзи ХОСТЕЛУ, надомак Челзи ХОТЕЛА, где су живели СВИ који ишта значе у свету уметности. Икада! Разлика између ХОСТЕЛА и ХОТЕЛА је драстична, али смо бар у Њујорку, што јављам „мом хотелијеру“ Ивану. Волео бих да ми исте вечери, као ономад, стигне СМС од ћерке; „Медији јављају да данас у Њујорку, након много деценија, није било ни једног убиства!“, пише Исидора. На то следи мој одговор: „Довољно је што смо ми овде“.

Тек у рану зору, после непроспаване ноћи, изашао бих на источну 127. улицу и схватио да сам у Њујорку. Чудо! Док траје намештање сцене нашао бих се са Александром Вребалов, а она би ме опет провела кроз Велику јабуку, одвела у Музеј модерне уметности и Мет, провела би ме кроз „шуму“ облакодера и показала парчиће неба, провела Централ парком, одвела до летње сцене где играју Шекспира, показала плочу с урезаним стиховима песме Имагине и податком да је плочу финансирала и Југославија, прошетали бисмо поред „Дакоте“ где је живео Ленон, посетили Теслино ћоше... А онда бих с Александром, а не као ономад с Миленом, препешачио Бруклински мост.

Поподне бисмо пили пиво у најстаријем њујоршком пабу, па још једну туру у Харлему, затим отишли у Ла МаМу, где су прве кораке начинили СВИ уистину добри холивудски глумци, чули „мантру“ којом почињу тамошње представе: „Сцена је отворена“, и одгледали Галеба. А Галеб би итекако значио тамошњој публици јер је настао на трагу који од Станиславског води преко Мајкла Чехова и Ли Стразберга, до Јанежича, данас једног од најзначајнијих европских редитеља. И били бисмо поносни! После би уследила кафана на којој ћирилицом пише „Кафана“, а где нуде српске специјалитете... Да је Маре сада ту, као ономад, предложио би ми да хеликоптером прелетимо Њујорк, а ја бих га, опет, погледао бледо. Као ономад. Само ми хеликоптер још фали!

А онда паковање, авиони, аеродроми, аутобуси и повратак кући – као кроз маглу, попут буђења из пијанства, али с „мамурлуком“ који траје дуго, годинама.

Неком следећом приликом, кад овдашња стварност још више „истањи“ могућности реалних гостовања наших представа у иностранству, приповедаћу вам о гостовању Галеба и Брода за лутке у Санкт Петербургу, исто тако озбиљно договореном, али такође неоствареном.

А верујте, и то је било изванредно гостовање!