Pero Zubac: Te zlatne četiri devojčice

s profesijama manje zahtevnim – dobro je da su usledile medijske najave i proslave pedesetogodišnjice nastanka jedne pesme. “Mostarske kiše” slavljene su ovih dana na više mesta, a Pero Zubac, njen autor, napisao je više desetina  knjiga poezije, podosta pesničkih zbirki za decu, knjigu eseja, lirsku studiju i libreto za operu “Lenka Dunđerski”, scenarije za dokumentarne filmske i televizijske emisije, tri knjige parodije na jugoslovensko pesništvo, priredio više antologija pesama jugoslovenskih i stranih pesnika. Pesme su mu prevedene na dvadesetak jezika, nalaze se u desetak stranih antologija. “Mostarske kiše” u moskovskom časopisu “Rabotnica” doživele su tiraž od 19.750.000 primeraka.

Rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, a najveći deo života proveo je u Novom Sadu.

Pesmu „Mostarske kiše’’ napisali ste kada ste imali dvadeset godina. Ona je obeležila vaše pesništvo. Šta vas je inspirisalo da je napišete, tj. kako je pesma nastala i gde?

- Ako je inspiracija vrelo sećanje na nekoliko mojih zanosa lepotom i dobrotom mojih prvih pokušaja voljenja, četiri devojčice koje su od moje šesnaeste do moje dvadesete ispunile moje bivstvo svojim dragim prisustvom, pismima, sretanjima, fotografijama, darovima, čistom, ničim taknutom verom u moć ljubavi, onda je to ta kapisla inspiracije koja je bila neophodna da se napišu  Mostarske kiše, te zlatne četiri devojčice: Mirjana, Vera, Ljiljana i Dragana, svaka ponešto svoga unele su u ovu pesmu. Od mojih gimnazijalnih zanosa, prvih pesama, ferijalnih letovanja u Trpnju, putovanja, dugih leta u Nevesinju i Beogradu, mostarskih dana, kratkih i nezaboravnih, a uz blisku prisutnost neke od  njih četiri, a sve to sećanje zgusnuto u par sati  jedne oktobarske večeri u Novom Sadu, nad tuđom pisaćom mašinom, na drugom spratu zgrade u Maršala Tita 10, i žurba da se do ponoći ode u Glavnu poštu i pošalje pismo u Zagreb, eto to je ta inspiracija za pesmu koja je obeležila moj spisateljski život. I ne samo “obeležila” već, u neku ruku, zasenčila sve što sam u životu napisao, ne samo u stihovima. To je ono…”a znam, Pero Zubac, “ Mostarske kiše”.

A  zašto baš kiše i baš mostarske?.. Ne sećam se da li je bilo kišovito to predvorje jeseni te davne godine, znam da kiša nije padala dok sam pisao pesmu i znam da mi se u sećanju pojavio Mostar, obasjan onim posebnim svetlom, a da su slike iz Mostara vezane za put Ljiljanin i moj iz Nevesinja, po završetku letnjih ferija, u Beograd, autobusom pa vozom, sa dugim sedenjem u Mostaru s mladim pesnicima Mišom Marićem, Radetom Budalićem i Ivanom Kordićem, pod Pećinom na Kujundžiliku, gde je bila kafana sa velikim  kamenim astalima. A kako je pesma nastajala i ređali se stihovi prisećao sam se Verinih pitanja i zapitkivanja na plaži Dračevac ili na bregu iznad Stubišta svetog Roka u Trpnju, a u drugoj polovini pesme lako su se ređale najsvežije slike moje  vrele  zaljubljenosti u Draganu Vajdić, studentkinju Filozofskog fakulteta, iz detelinarske lepe ulice Grčića Milenka. Tu  su naši razgovori o literaturi, Ani Karenjini i Američkoj tragediji, i o Džemsu Dinu koga smo skupa gledali u bioskopu “Jadran” i sve ostalo što miriše na letnji Novi Sad 1965. U srazmeri sadržine priče u pesmi mogla bi to biti i novosadska poema.

Mnoge devojčice i devojke su pesmu prepisivale na korice sveske. Bila je kao neka mladalačka oda. Ja sam je u prvom ili drugom razredu gimnazije prepisala od jedne Svetlane, sada advokatice. I sada je devojčice prepisuju. Zašto ova pesma traje?

- Traje verovatno, a mnogi su znalci poezije o tome pisali povodom “Mostarskih kiša”, jer je u njoj eliksir univerzalne mladosti. Ta osećanja, emocije, unete u pesmu, mogao je prepoznati svako ko je ikada bio zaljubljen i voleo. To  lako prepoznavanje i nalaženje sebe u pesmi održalo je nju u svim ovim godinama na visokom pijedestalu, sada i  internetski i fejsbukovski potvrđenom, čitanosti i “kazivanosti” od brojnih, najvećih i nepoznatih, naših glumaca i recitatora. I glumice su je govorile, neponovljivo Vlasta Knezović u Mostaru, u  Univerzitetskoj bašti, davnog jednog leta na zamolbu Hajrudina Krvavca Šibe. 

Šta ste čitali u to vreme? Koje pesnike ste najviše voleli? U pesmi i spominjete neke, a ja nalazim u njoj Majakovskog i Prevera, pa koliko su uticali na vas?

- Najviše Branka Miljkovića i Miroslava Antića, i čitao i voleo, Desanku, Lazu Kostića, Georga Trakla, Juru Kaštelana, A. B. Šimića, Pabla Nerudu, Lesa Ivanovića, Šantića, Dučića, Rakića, Disa...

Dabome, znao sam i ja i voleo Matijinu “Veru Pavladoljsku” i Preverovu “Barbaru”, obe napamet, još vreo od učenja francuskog jezika u klasičnoj gimnaziji; i pesme Branislava Petrovića, a svakako i Jesenjina, Majakovskog, Dilena Tomasa, Eliota...

Uticaji se daju prepoznati i ja ih nikada nisam krio.

Angelina Arbutović

Čitam, da bih ostao u priči

Šta sada čitate? Koja su, po vama, ključna, nezaobilazna pesnička i prozna dela?

- Vesnu Golsvordi, isponovno, velikog “Getsbija” po ko zna koji put, Selindžera, Brodskog, Čingiza Ajtmatova, rukopise meni dragih prijatelja, prvu esejističku-proznu knjigu moga mlađeg sina Miloša, o muzici i literaturi generacija koje opstaju i dotiču se stvaralačkim na prostorima bivše nam domovine; novu knjigu oduvek mi dragog pesnika Gorana Labudovića Šarla i literaturu koju dobijam elektronskom poštom od poznatih i nepoznatih mi pisaca. Čitam stalno da bih ostao u priči.

Večnoj priči o lepoti literature bez koje bi se urušio svet.