Перо Зубац: Те златне четири девојчице

с професијама мање захтевним – добро је да су уследиле медијске најаве и прославе педесетогодишњице настанка једне песме. “Мостарске кише” слављене су ових дана на више места, а Перо Зубац, њен аутор, написао је више десетина  књига поезије, подоста песничких збирки за децу, књигу есеја, лирску студију и либрето за оперу “Ленка Дунђерски”, сценарије за документарне филмске и телевизијске емисије, три књиге пародије на југословенско песништво, приредио више антологија песама југословенских и страних песника. Песме су му преведене на двадесетак језика, налазе се у десетак страних антологија. “Мостарске кише” у московском часопису “Работница” доживеле су тираж од 19.750.000 примерака.

Рођен је 30. маја 1945. године у Невесињу, а највећи део живота провео је у Новом Саду.

Песму „Мостарске кише’’ написали сте када сте имали двадесет година. Она је обележила ваше песништво. Шта вас је инспирисало да је напишете, тј. како је песма настала и где?

- Ако је инспирација врело сећање на неколико мојих заноса лепотом и добротом мојих првих покушаја вољења, четири девојчице које су од моје шеснаесте до моје двадесете испуниле моје бивство својим драгим присуством, писмима, сретањима, фотографијама, даровима, чистом, ничим такнутом вером у моћ љубави, онда је то та каписла инспирације која је била неопходна да се напишу  Мостарске кише, те златне четири девојчице: Мирјана, Вера, Љиљана и Драгана, свака понешто свога унеле су у ову песму. Од мојих гимназијалних заноса, првих песама, феријалних летовања у Трпњу, путовања, дугих лета у Невесињу и Београду, мостарских дана, кратких и незаборавних, а уз блиску присутност неке од  њих четири, а све то сећање згуснуто у пар сати  једне октобарске вечери у Новом Саду, над туђом писаћом машином, на другом спрату зграде у Маршала Тита 10, и журба да се до поноћи оде у Главну пошту и пошаље писмо у Загреб, ето то је та инспирација за песму која је обележила мој списатељски живот. И не само “обележила” већ, у неку руку, засенчила све што сам у животу написао, не само у стиховима. То је оно…”а знам, Перо Зубац, “ Мостарске кише”.

А  зашто баш кише и баш мостарске?.. Не сећам се да ли је било кишовито то предворје јесени те давне године, знам да киша није падала док сам писао песму и знам да ми се у сећању појавио Мостар, обасјан оним посебним светлом, а да су слике из Мостара везане за пут Љиљанин и мој из Невесиња, по завршетку летњих ферија, у Београд, аутобусом па возом, са дугим седењем у Мостару с младим песницима Мишом Марићем, Радетом Будалићем и Иваном Кордићем, под Пећином на Кујунџилику, где је била кафана са великим  каменим асталима. А како је песма настајала и ређали се стихови присећао сам се Вериних питања и запиткивања на плажи Драчевац или на брегу изнад Стубишта светог Рока у Трпњу, а у другој половини песме лако су се ређале најсвежије слике моје  вреле  заљубљености у Драгану Вајдић, студенткињу Филозофског факултета, из детелинарске лепе улице Грчића Миленка. Ту  су наши разговори о литератури, Ани Карењини и Америчкој трагедији, и о Џемсу Дину кога смо скупа гледали у биоскопу “Јадран” и све остало што мирише на летњи Нови Сад 1965. У сразмери садржине приче у песми могла би то бити и новосадска поема.

Многе девојчице и девојке су песму преписивале на корице свеске. Била је као нека младалачка ода. Ја сам је у првом или другом разреду гимназије преписала од једне Светлане, сада адвокатице. И сада је девојчице преписују. Зашто ова песма траје?

- Траје вероватно, а многи су зналци поезије о томе писали поводом “Мостарских киша”, јер је у њој еликсир универзалне младости. Та осећања, емоције, унете у песму, могао је препознати свако ко је икада био заљубљен и волео. То  лако препознавање и налажење себе у песми одржало је њу у свим овим годинама на високом пиједесталу, сада и  интернетски и фејсбуковски потврђеном, читаности и “казиваности” од бројних, највећих и непознатих, наших глумаца и рецитатора. И глумице су је говориле, непоновљиво Власта Кнезовић у Мостару, у  Универзитетској башти, давног једног лета на замолбу Хајрудина Крвавца Шибе. 

Шта сте читали у то време? Које песнике сте највише волели? У песми и спомињете неке, а ја налазим у њој Мајаковског и Превера, па колико су утицали на вас?

- Највише Бранка Миљковића и Мирослава Антића, и читао и волео, Десанку, Лазу Костића, Георга Тракла, Јуру Каштелана, А. Б. Шимића, Пабла Неруду, Леса Ивановића, Шантића, Дучића, Ракића, Диса...

Дабоме, знао сам и ја и волео Матијину “Веру Павладољску” и Преверову “Барбару”, обе напамет, још врео од учења француског језика у класичној гимназији; и песме Бранислава Петровића, а свакако и Јесењина, Мајаковског, Дилена Томаса, Елиота...

Утицаји се дају препознати и ја их никада нисам крио.

Ангелина Арбутовић

Читам, да бих остао у причи

Шта сада читате? Која су, по вама, кључна, незаобилазна песничка и прозна дела?

- Весну Голсворди, испоновно, великог “Гетсбија” по ко зна који пут, Селинџера, Бродског, Чингиза Ајтматова, рукописе мени драгих пријатеља, прву есејистичку-прозну књигу мога млађег сина Милоша, о музици и литератури генерација које опстају и дотичу се стваралачким на просторима бивше нам домовине; нову књигу одувек ми драгог песника Горана Лабудовића Шарла и литературу коју добијам електронском поштом од познатих и непознатих ми писаца. Читам стално да бих остао у причи.

Вечној причи о лепоти литературе без које би се урушио свет.