Završena prva faza restauracije Bogorodice Perivlepte

Ova litijska ikona Bogorodice Perivlepte sa Hristom, sa čije je druge strane predstava Svetog Jovana Krstitelja, nastala je oko 1330. godine i rad je nepoznatog vizantijskog ikonopisca, pretpostavlja se iz solunske ili carigradske škole. Osobenost „Čajničke Krasnice” - da drži Hrista na desnoj, a ne na levoj ruci - povezuje je sa legendom po kojoj je predstavu ikonopisao apostol i jevanđelista Sveti Luka dok mu je pozirala sama Bogorodica.

Relativno je kod nas mali broj takvih ikona, a među njima je bez sumnje najpoznatija Presveta Bogorodica Trojeručica, koja se čuva u Milutinovoj crkvi na Hilandaru. U Srpsku carsku lavru Trojeručicu je iz Palestine doneo Sveti Sava, a prema predanju, „Čajničku Krasnicu” je odande doneo upravo kralj Milutin i od tada je bila na dvoru Nemanjića, sve dok je car Uroš nije darivao manastiru Banji kod Priboja. Kada je manastir koncem 16. veka spaljen, ikona je „iz vatre” spasena i preneta u Čajniče, gde se danas čuva na novom tronu u crkvi posvećenoj Uspenju Presvete Bogorodice.

– Kult „Krasnice” je u Čajniču toliko jak da, recimo, nije dolazilo u obzir ni da ikonu prenesemo iz crkve u konak, gde bismo imali bolje uslove za rad, počev od prirodnog osvetljenja pa nadalje. Umesto toga smo malu konzervatorsku radionicu praktično formirali u samom hramu – priča za „Dnevnik” Siniša Zeković. – I u toj ’radionici’ smo priveli kraju ovu prvu fazu radova, koja je podrazumevala konzervaciju i čišćenje ikone, ali pre svega analizu istorijskih slojeva, odnosno prethodnih zahvata i intervencija. A njih je, pokazalo se, bilo prilično u proteklim vekovima.

Između ostalog, ikona je delom preslikana u 16. ili 17. veku. „Nove” su draperije, a levi donji deo ikone preslikan je u potpunosti, uključujući tu i Hristovu levu ruku. Čak na rukavu piše da je to radio majstor iz Odese, mada ne i kada. U pitanju jeste bio dobar ikonopisac, ali on ne samo da je preslikao odežde, nego je u tu Hristovu ruku stavio i svitak sa natpisom na crkvenoslovenskom jeziku: Mladenac... tebje rad... milostiju.

– Plan je bio da skinemo premaze, patinirane lakove.., ali da ne diramo velike preslikane površine, ne samo zato što ne znamo sa sigurnošću u kom je stanju originalni bojeni sloj ispod, već pre svega zbog činjenice da su i ti prislici deo istorije ikone. Umesto toga, cilj nam je bio da samo ustanovimo kako je original izgledao, a šta je naknadno rađeno. Tako smo našli ne samo izvorne slojeve boje ispod novih draperija, nego smo došli i do Hristove leve ručice i originalnog svitka, koji pri tome nije ni razmotan već je zavijen. Srećom, izvorni slikani sloj potpuno je sačuvan na inkarnatima, odnosno ta melanholična lica Bogorodice i Hrista, retka u ikonografiji, uopšte nisu dirana. Takođe, ni na drugoj strani, na kojoj je Jovan Krstitelj, ništa nije preslikavano.

Do potpune slike o tome kako je izgledao original nije se, inače, moglo doći ni uz pomoć infracrvenih relflektovanih fotografija, jer je ikona posle Drugog svetskog rata, zbog zaštite od crvotočine, te impregnacije i fiksiranja bojenog sloja, potapana u vosak, što je bila uobičajena metoda za to vreme. Na ovaj način, koji je u konzervatorskoj praksi odavno napušten, ikona se ipak nije održala, već je došlo do daljeg narušavanja bojenog sloja, koji je ponovo počeo da otpada.

– Nažalost, u arhivama ne postoji dokumentacija o svim tim prethodnim konzervatorskim radovima, ali empirijom, odnosno vizuelnim pregledom i na temelju iskustva uspeli smo da ustanovimo šta je sve rađeno. Naša prva intervencija je stoga i bila usmerena ka tome da konsolidujemo i fiksiramo ugrožene delove bojenog sloja. Pri tome nismo bili u mogućnosti da menjamo tehnologiju rada, budući da je ikona potpuno natopljena tom vosko-smolastom masom. A tu onda nema nazad. 

Problem za konzervatore predstavljala je i činjenica da se ne može raditi dodatna konsolidacija drvenog nosioca „Čajničke Krasnice” jer se sa druge strane iste velike daske nalazi ikona Svetog Jovana Krstitelja, takođe remek delo koje je radila ruka istog ikonopisca. O tome da ova ikona nikada nije preslikavana svedoči i originalni grčki natpis na svitku. Sam bojeni sloj je, nažalost, prilično oštećen, zbog čega je još od pedesetih godina prošlog veka ispod rize, a preko originala, zapravo stajalo parče kože na kojem je neko kopirao svetiteljev lik.

– I Sveti Jovan Krstitelj je rađen jajčanom temperom, koja je jako stabilna, mada je proteklih 700 godina ipak ostavilo traga na ikoni. Bazični lakovi, koje je možda i sam autor stavio, u međuvremenu su patinirali, oksidirali, promenili ton. A onda je i „osvežavanje” po pravilu rađeno nekim uljem iz kandila za koje se lako lepe nečistoće. U svakom slučaju, i ovu smo ikonu očistili, otkrili i ima puno elemenata za njenu potpunu rekonstrukciju. A da li će se ona i raditi, o tome će konačnu odluku doneti Crkva - napominje Zeković.

Ukoliko se ipak Jovanov lik ne bi rekonstruisao „in situ”, dakle na samoj ikoni, postoji ideja da se uradi kopija na nekom tankom materijalu koji bi došao preko originala. I onda bi se na tu kopiju stavili okovi, koji su, inače, i sami po sebi vrhunski majstorski rad. Obe strane čajničke ikone okovao je, naime, 1868. sarajevski zlatar Risto Andrić u srebro i pozlatu, ostavivši tako izuzetan primer kujunyijskog zanata 19. veka.

– U sledećoj fazi radova, koja je planirana za proleće sledeće godine, radiće se rekonstrukcija i restauracija manjih oštećenja na ikoni – kaže Siniša Zeković. – A tih je oštećenja jako puno, recimo od eksera, verovatno od različitih okova, poput oreola, koji su tokom vekova na ikonu bili bili prikucavani. Ove intervencije bi, pri tome, bili samo blagi retuši, bez ulazaka u autorstvo, već sa ciljem da umirimo ta oštećenja. Ideja je da se na kraju, naravno uz blagoslov, uradi i potpuna replika ikone, koja bi onda izlazila na litije ili na bogosluženja u druge hramove, dok se originalna „Čajnička Krasnica” ne bi dirala sa svog trona u crkvi posvećenoj Uspenju Presvete Bogorodice.  

U dokumentaciji, koja prati radove na „Čajničkoj Krasnici” ekipe Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, pored detaljnog izveštaja o svim nalazima istorijskih slojeva, preslika i prethodnih konzervatorskih zahvata, ostaće i bogata foto-arhiva. I to ne samo formirana od klasičnih fotografija, već i onih multispektralnih, za koje je zaslužan slikar-konzervator Vladimir Petrović. Multispektralne fotografije se, naime, koriste za detekcije materijala, kao što su zaštitni lakovi, koji su upotrebljeni tokom naknadnih intervencija na ikoni, ali i u cilju naglašavanja prisustva oštećenja, kao i za sticanja uvida u stanje donjih, originalnih slikanih slojeva.

        M. Stajić