Завршена прва фаза рестаурације Богородице Перивлепте

Ова литијска икона Богородице Перивлепте са Христом, са чије је друге стране представа Светог Јована Крститеља, настала је око 1330. године и рад је непознатог византијског иконописца, претпоставља се из солунске или цариградске школе. Особеност „Чајничке Краснице” - да држи Христа на десној, а не на левој руци - повезује је са легендом по којој је представу иконописао апостол и јеванђелиста Свети Лука док му је позирала сама Богородица.

Релативно је код нас мали број таквих икона, а међу њима је без сумње најпознатија Пресвета Богородица Тројеручица, која се чува у Милутиновој цркви на Хиландару. У Српску царску лавру Тројеручицу је из Палестине донео Свети Сава, а према предању, „Чајничку Красницу” је оданде донео управо краљ Милутин и од тада је била на двору Немањића, све док је цар Урош није даривао манастиру Бањи код Прибоја. Када је манастир концем 16. века спаљен, икона је „из ватре” спасена и пренета у Чајниче, где се данас чува на новом трону у цркви посвећеној Успењу Пресвете Богородице.

– Култ „Краснице” је у Чајничу толико јак да, рецимо, није долазило у обзир ни да икону пренесемо из цркве у конак, где бисмо имали боље услове за рад, почев од природног осветљења па надаље. Уместо тога смо малу конзерваторску радионицу практично формирали у самом храму – прича за „Дневник” Синиша Зековић. – И у тој ’радионици’ смо привели крају ову прву фазу радова, која је подразумевала конзервацију и чишћење иконе, али пре свега анализу историјских слојева, односно prеthodnih захвата и интервенција. А њих је, показало се, било прилично у протеклим вековима.

Између осталог, икона је делом пресликана у 16. или 17. веку. „Нове” су драперије, а леви доњи део иконе пресликан је у потпуности, укључујући ту и Христову леву руку. Чак на рукаву пише да је то радио мајстор из Одесе, мада не и када. У питању јесте био добар иконописац, али он не само да је пресликао одежде, него је у ту Христову руку ставио и свитак са натписом на црквенословенском језику: Младенац... тебје рад... милостију.

– План је био да скинемо премазе, патиниране лакове.., али да не дирамо велике пресликане површине, не само зато што не знамо са сигурношћу у ком је стању оригинални бојени слој испод, већ пре свега због чињенице да су и ти прислици део историје иконе. Уместо тога, циљ нам је био да само установимо како је оригинал изгледао, а шта је накнадно рађено. Тако смо нашли не само изворне слојеве боје испод нових драперија, него смо дошли и до Христове леве ручице и оригиналног свитка, који при томе није ни размотан већ је завијен. Срећом, изворни сликани слој потпуно је сачуван на инкарнатима, односно та меланхолична лица Богородице и Христа, ретка у иконографији, уопште нису дирана. Такође, ни на другој страни, на којој је Јован Крститељ, ништа није пресликавано.

До потпуне слике о томе како је изгледао оригинал није се, иначе, могло доћи ни уз помоћ инфрацрвених релфлектованих фотографија, јер је икона после Другог светског рата, због заштите од црвоточине, те импрегнације и фиксирања бојеног слоја, потапана у восак, што је била уобичајена метода за то време. На овај начин, који је у конзерваторској пракси одавно напуштен, икона се ипак није одржала, већ је дошло до даљег нарушавања бојеног слоја, који је поново почео да отпада.

– Нажалост, у архивама не постоји документација о свим тим prеthodnim конзерваторским радовима, али емпиријом, односно визуелним прегледом и на темељу искуства успели смо да установимо шта је све рађено. Наша прва интервенција је стога и била усмерена ка томе да консолидујемо и фиксирамо угрожене делове бојеног слоја. При томе нисмо били у могућности да мењамо технологију рада, будући да је икона потпуно натопљена том воско-смоластом масом. А ту онда нема назад. 

Проблем за конзерваторе представљала је и чињеница да се не може радити додатна консолидација дрвеног носиоца „Чајничке Краснице” јер се са друге стране исте велике даске налази икона Светог Јована Крститеља, такође ремек дело које је радила рука истог иконописца. О томе да ова икона никада није пресликавана сведочи и оригинални грчки натпис на свитку. Сам бојени слој је, нажалост, прилично оштећен, због чега је још од педесетих година прошлог века испод ризе, а преко оригинала, заправо стајало парче коже на којем је неко копирао светитељев лик.

– И Свети Јован Крститељ је рађен јајчаном темпером, која је јако стабилна, мада је протеклих 700 година ипак оставило трага на икони. Базични лакови, које је можда и сам аутор ставио, у међувремену су патинирали, оксидирали, променили тон. А онда је и „освежавање” по правилу рађено неким уљем из кандила за које се лако лепе нечистоће. У сваком случају, и ову смо икону очистили, открили и има пуно елемената за њену потпуну реконструкцију. А да ли ће се она и радити, о томе ће коначну одлуку донети Црква - напомиње Зековић.

Уколико се ипак Јованов лик не би реконструисао „ин ситу”, дакле на самој икони, постоји идеја да се уради копија на неком танком материјалу који би дошао преко оригинала. И онда би се на ту копију ставили окови, који су, иначе, и сами по себи врхунски мајсторски рад. Обе стране чајничке иконе оковао је, наиме, 1868. сарајевски златар Ристо Андрић у сребро и позлату, оставивши тако изузетан пример kujunyijskog заната 19. века.

– У следећој фази радова, која је планирана за пролеће следеће године, радиће се реконструкција и рестаурација мањих оштећења на икони – каже Синиша Зековић. – А тих је оштећења јако пуно, рецимо од ексера, вероватно од различитих окова, попут ореола, који су током векова на икону били били прикуцавани. Ове интервенције би, при томе, били само благи ретуши, без улазака у ауторство, већ са циљем да умиримо та оштећења. Идеја је да се на крају, наравно уз благослов, уради и потпуна реплика иконе, која би онда излазила на литије или на богослужења у друге храмове, док се оригинална „Чајничка Красница” не би дирала са свог трона у цркви посвећеној Успењу Пресвете Богородице.  

У документацији, која прати радове на „Чајничкој Красници” екипе Покрајинског завода за заштиту споменика културе, поред детаљног извештаја о свим налазима историјских слојева, преслика и prеthodnih конзерваторских захвата, остаће и богата фото-архива. И то не само формирана од класичних фотографија, већ и оних мултиспектралних, за које је заслужан сликар-конзерватор Владимир Петровић. Мултиспектралне фотографије се, наиме, користе за детекције материјала, као што су заштитни лакови, који су употребљени током накнадних интервенција на икони, али и у циљу наглашавања присуства оштећења, као и за стицања увида у стање доњих, оригиналних сликаних слојева.

        М. Стајић