Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica GMS: Umetnost pripada svima

Kako za „Dnevnik” kaže upravnica GMS dr Tijana Palkovljević Bugarski, „veliki jubileji su prilika za ustanove kulture da se osvrnu u prošlost, sagledaju svoju istoriju i kroz analizu delatnosti spoznaju svoje osobenosti i vrednosti.”

– Samo tako, na temeljima ostvarenja svojih prethodnika, muzeji mogu razumeti svoj identitet i kroz dobro osmišljene aktivnosti u aktuelnom trenutku  odrediti buduće pravce svog delovanja. Drugim rečima, nema budućnosti bez okretanja u prošlost i bez aktivnog i promišljenog delovanja u sadašnjem trenutku – ističe dr Tijana Palkovljević Bugarski, podsećajući na reči svog davnašnjeg prethodnika Franje Malina, prvog direktora Muzeja Matice srpske, čiji je Galerija naslednik: Oni koji budu došli posle nas možda će naš rad kritikovati, pa možda i osuditi, ali jedno neće moći poreći, da je postojala dobra volja i čvrsta odluka, pa i nesebičan rad, da se stvori jedno lepo i trajno delo: Muzej Matice srpske.

Šta je obeležilo rad Galerije Matice srpske u godinama između dva velika jubileja? 

– Kada bi trebalo to sumirati u jednoj rečenici, ona bi glasila: Ostvarenje snova. A, ako bismo posegnuli za pravno-formalnim jezikom, moglo bi se reći da se u proteklih četvrt veka dogodila sveukupna transformacija i zgrade i delatnosti Galerije Matice srpske. Transformacija koja je zapravo realizacija jednog sna koji je dugo, dugo sanjan. Prelaz vekova, promena političkog okruženja, države u kojoj smo živeli, od Jugoslavije preko Državne zajednice Srbija i Crna Gora... na kraju je dovela do toga da su se stvorili i pravno-formalni okviri da Galerija Matice srpske konačno, posle više od veka i po postojanja, zapravo postane nacionalna galerija. To viševekovno lutanje šta skupljamo, šta izlažemo, kako se definišemo prema jugoslovenskom prostoru, prema stranim umetnicima, prema svom identitetu... završilo se 2006. formiranjem Republike Srbije, kada je prvi put država u kojoj ustanova deluje saglasna s njenim imenom. A to se poklopilo i sa činjenicom da je stasao novi tim stručnjaka, koji je s prvim godinama 21. veka počeo da radi u GMS, i bio je svestan toga da mora doći do sveukupne transformacije kuće.

Ta se transformacija odvijala u više pravaca. Prvi se odnosio na adaptaciju zgrade, koja je bila u prilično zapuštenom stanju. Njenu rekonstrukciju, i iznutra i spolja, i ono što je mnogo važnije, stvaranje uslova kako za izlaganje umetničkih dela, tako i za njihovo čuvanje, pratilo je formiranje novih stalnih postavki. Naime, stalne postavke su u međuvremenu izgubile tu paradigmu da su jednom zauvek, već se one sada menjaju svakih desetak godina. E, kada je stvoren taj osnov za uspešno funkcionisanje muzeja, bilo je moguće uspešno transformisati i delatnost. Ona je transformisana u tom smislu da je postala mnogo otvorenija, participativnija, mnogo više okrenuta publici... Jednostavno, sa paradigme muzejskog predmeta, prešlo se na paradigmu muzejskog posetioca. To jeste i trend muzeologije 21. veka. I nekako je Galerija počela da živi jednim sasvim drugačijim životom, da živi život lokalne zajednice, da bude mesto okupljanja i obrazovanja dece i mladih, i uopšte da bude važan deo života Grada Novog Sada, što je u krajnjoj liniji doprinelo i tituli Evropske prestonice kulture

Naravno, mi smo nastavili da radimo i ono što su naši prethodnici radili, a to je da priređujemo izložbe i objavljujemo kataloge i knjige, s tim da smo znatno proširili tipove izložbi, znatno smo proširili serije publikacije. Ilustracije radi, realizovali smo u tom periodu 306 izložbi i objavili 224 publikacije. Istovremeno, obogatili smo umetnički fond sa 3.330 značajnih dela srpske umetnosti. Ali, ono što je možda najveće dostignuće, jeste to što smo sebe uspostavili kao centar izvrsnosti u oblasti konzervacije, odnosno zaštite pokretnog kulturnog nasleđa, digitalizacije predmeta likovne umetnosti, i lider u primeni novih tehnologija u muzejskoj prezentaciji. Zatim, što smo sebe definisali kao mesto edukacije svih uzrasnih kategorija dece, i što smo uspostavili međunarodnu saradnju. I ta međunarodna saradnja jeste bila povezana sa pomenutim pitanjem identiteta ustanove  i generalno kulturnog identiteta nacije. Jer se ne može sagledati svoje mesto i svoja uloga u jednoj državi, ukoliko se ona ne posmatra u širem kontekstu. I to je nešto na šta smo posebno ponosni, jer smo uspeli da ostvarimo partnerstva sa ustanovama našeg ranga u regionu, i sa Nacionalnom galerijom Umbrije u Peruđi, i sa Nacionalnom galerijom Slovenije u Ljubljani, sa Nacionalnim muzejom umetnosti u Temišvaru i sa Kunstistoriše muzejom u Beču... Razvijena je takođe saradnja sa međunarodnim institutima - italijanskim, francuskim, britanskim, što je takođe ojačalo veze sa evropskom umetnošću. I čini mi se da je sve to doprinelo našoj transformaciji, jer kroz razmenu znanja i iskustva s tim ustanovama zapravo smo mnogo bolje mogli da sagledamo sve svoje dobre i loše strane, da ističemo ono što je dobro i popravljamo ono što je moglo bolje. Sve je to doprinelo da se pozicioniramo kao nacionalni i regionalni lider u muzeologiji i postali prepoznatljivo mesto, o čemu svedoči i činjenica da će nam brojni gosti doći na Svečanu sednicu.

Veliki jubilej, 150 godina Galerije, obeležen je retrospektivnom izložbom dela Uroša Predića. U tom svetlu je zanimljiva bila odluka da i 175. godišnjica bude u njegovom znaku?

–  Čini mi se da taj naš izbor najbolje pokazuje opredeljenje da istovremeno budemo i tradicionalni i inovativni. Jer nam je ideja i bila da je oni koji se sećaju te izložbe iz 1997, uporede sa ovom. Recimo, meni je, tada kao studentu istorije umetnosti, ostao utisak mnoštva iz koga je samo znalac mogao da izvuče ono što je posebno i drugačije. Sada smo mi napravili po obimu, odnosno broju dela, znatno manju izložbu, ali čini mi se da smo kroz nju mnogo bolje pokazali sve ono što su osobenosti i vrednosti Uroša Predića kao vodećeg nacionalnog umetnika. Pokazali smo ga kroz njegova ishodišta - Orlovat, Beč, Beograd, pokazali smo ga kroz teme kojima se bavio i, konačno, pokazali smo ga kao umetnika koji je, kako kaže prof. dr Igor Borozan, koautor izložbe uz dr Snežanu Mišić, so srpske umetnosti: ona bi bez njega postojala, ali nikada ne bi imala taj ukus koji ima zahvaljujući Prediću. U tehničkom smislu, on je bio možda najveći majstor četkice u našoj umetnosti, ali je istovremeno i umetnik koji je ilustracija svih onih vrednosti za koje mi mislimo da su suština i naše ustanove, a to su podrška mladima i ulaganje u obrazovanje  - Predić je bio stipendista Matice srpske i zahvaljujući tome je stigao na studije u Beč - zatim okrenutost opštem dobru i opštim vrednostima, a bio je i veliki dobrotvor i darodavac, koji je ostavio, ne samo nama, nego i Narodnom muzeju u Zrenjaninu i Muzeju grada Beograda brojna dela, i imao ideju zadužbinarstva na jedan savremen, dvadesetovekovni način. Tako da je promena u pristupu ovoj izložbi u odnosu na onu iz 1997. u tom širem posmatranju i društvenom kontekstu koji predstavljate kroz jednog umetnika. Jer, nijedan umetnik nije izdvojeno ostrvo. 

Još jedno obeležje izložbe „Uroš Predić: Život posvećen lepoti i umetnosti” je njena otvorenost - za sve?

– Činilo nam se da je jako važno da se istakne koliko ustanove kulture mogu da doprinesu kvalitetnijem društvu. A društvo je kvalitetnije što je pristupačnije i otvorenije za različitosti. I mi godinama unazad radimo programe za bebe, za decu, posebne programe za osobe sa invaliditetom... ali smo mislili da je Uroš Predić prava tema za jedan potpuno drugačiji pristup. I osmislili smo i dečju publikaciju, i porodični vodič, i strip o Prediću autora Milete Poštića, i program namenjen osobama trećeg doba, i publikaciju na Brajevom pismu i prostor smo potpuno prilagodili osobama s invaliditetom. Pre nekoliko godina jesmo stvorili uslove u zgradi u smislu fizičke pristupačnosti, ali je suština u tome da se napravi program gde je sve dostupno svima. Tako smo prvi put izradili panele zahvaljujući kojima slepi i slabovidi mogu taktilno da dožive slike koje ne mogu da vide, nasnimili smo zvučne zapise o tim slikama, napravili smo trake za kretanje, ceo prostor je dostupan osobama u kolicima, sve vitrine su rađene tako da su pristupačne osobama s invaliditetom... Zaista smo pokušali da pokažemo da muzej pripada svima kao što i umetnost apsolutno pripada svima.

Obeležavanje 175 godina Galerije praktično će trajati do 14. oktobra 2023, a centralni događaj biće svakako otvaranje nove stalne postavke, najavljeno za 1. jun sledeće godine.

– Ono što će doneti nova stalna postavka je bitno drugačiji pristup njenom formiranju, odnosno pokazaće upravo tu našu transformaciju, od tradicionalnog, konzervativnog muzeja, ka modernom muzeju koji je participativan, inovativan i koji sebe doživljava kao mesto za dijalog, mesto za obrazovanje i mesto za uživanje. I, probaćemo prvi put da stalnu postavku oblikujemo tako da ona bude tematska, a ne hronološka. Ideja nam je, naime, da pokušamo da priču o razvoju i dometima nacionalne umetnosti ispričamo kroz određene teme, koje ćemo onda ilustrovati likovnim delima iz naše kolekcije. To jeste velika promena i izazov s kojim ćemo se suočiti kao tim. Stoga ćemo se, da bismo došli do cilja, osloniti na najbolja iskustva u smislu sinergije struka koje imamo u muzeju. Drugim rečima, nova stalna postavka bi zapravo trebalo da donese jedan zajednički pogled kroz sagledavanje sa tri pozicije - s jedne strane pozicije istoričara umetnosti, s druge konzervatora koji, budući da se bave zaštitom umetničkih dela, takođe imaju veoma jasan stav o njihovom značaju, i s treće strane tu su naše kolege umetnici, koji na umetničku praksu prošlosti imaju odgovor kroz svoju savremenu produkciju.   

Park skulptura u zelenoj oazi

Svojevremeno, u okviru obeležavanja 125 godina Galerije Matice srpske, izlivena je u bronzi skulptura Teodora Pavlovića, za 150. godišnjicu Save Tekelije, a aktuelni jubilej prati izlivanje dve skulpture: Autoportret Đorđa Jovanovića, koji je kao autorov dar u gipsu godinama bio u kolekciji GMS, te portret Uroša Predića, delo novosadskog umetnika Luke Kulića.

Ovim izborom želeli smo da uz osnivače istaknemo dva umetnika i istovremeno dva prva velika dobrotvora Matice srpske, a njihove likove sačuvamo za večnost. I u tom izboru rukovodili smo se nasleđem ustanove: sledili smo tradiciju kontinuiranog prenošenja gipsanih skulptura iz fonda u trajan materijal izlivanjem u bronzi, s jedne, i ulaganje u aktuelne stvaraoce u nameri da podržimo savremenu umetnost, s druge strane, kaže dr Tijana Palkovljević Bugarski.

Takođe, ispred zgrade Galerije, u čast jubileja, iznete su još dve skulpture, monumentalni „Guslar” Đorđa Jovanovića i Ženski akt Paje Radovanovića. „Ovom aktivnošću nastavljamo već započeti proces iznošenja umetnosti izvan zidova zgrade i istovremeno najavljujemo sledeći veliki projekat – preuređenje Trga galerija, odnosno transformaciju parkinga u Park skulptura. I, iskreno mislim da je ostvarenje i tog našeg sna realno. Jer, iskustvo mi govori da je svaka dobra ideja, koja je bila utemeljena u pravim vrednostima, na kraju i realizovana. Nekada je za to potrebno vreme, ali kada se zna gde se krenulo, svakako se tamo stigne. Zbog toga smo za 170. godišnjicu izneli dve skulpture ispred Galerije, zbog toga smo, u okviru projekta Novi Sad - Evropska prestonica kulture, izneli na zeleni prostor ispred GMS još tri skulpture iz tri galerije sa Trga...

Niz događaja smo napravili u tom parkiću i poslali poruku koliko je to divno mesto i kako bi bilo još lepše da je ceo Trg galerija - park. Stalno o tome i pričamo i čini mi se da smo senzibilisali i građane i donosioce odluka. I nadam se da će, po izgradnji podzemnih garaža u centru, parking na Trgu galerija postati prvo mesto koje će prerasti u novu zelenu oazu, kaže dr Tijana Palkovljević Bugarski.    

Koliko je teško pomiriti tradicionalnu izlagačku praksu, koju GMS ipak mora da neguje, i nove pristupe koji su Galeriju pozicionirali kao ubedljivo najaktivniji galerijski prostor u regionu?

– Balans je prava reč, to neko traganje za harmonijom. A do toga se dolazi dugoročnim planiranjem i jasnom vizijom o tome šta hoćemo da budemo, recimo, 2022. godine. Naime, od početka 21. veka, mi formulišemo strateške planove. To možda deluje kao neki besmisleni dokument, ali za nas je on izuzetno važan jer je bio vodilja upravo u tom dugoročnom planiranju - da na vreme zacrtamo ciljeve i samim tim putanje kojima ćemo do tih ciljeva doći.

Tako da nas nikada nije iznenadio sneg u januaru,  odnosno neki veliki jubilej, baš kao što smo uvek bili otvoreni i za to da reagujemo na neku aktuelnu temu, o čemu, recimo, svedoče izložbe „Migracije u umetnosti - umetnost migracija”, koju smo priredili početkom ove godine, ili pre toga „Identitet(i). Predstava žene u srpskom slikarstvu”. Sve su to pitanja savremenog društva na koja smo pokušali da damo odgovor kroz umetnost i da time podstaknemo i posetioce da o njima razmišljaju na jedan drugačiji način, otvoreniji, tolerantniji...

S druge strane, imali smo i jasnu viziju o tome šta želimo da postanemo, a to je nacionalna galerija ili Ponos nacije, kako smo nazvali i monografiju, koja je pripremljena povodom jubileja. I ta se ideja naslanja na opredeljenje da promovišemo ono najbolje iz nacionalne umetnosti, ali isto tako i da to naše najbolje stavljamo u širi evropski kontekst. Baš kao i da taj širi evropski kontekst dovodimo kod nas, kroz gostujuće izložbe, kako bismo i kroz to pokazali da mi jesmo deo evropske kulturne porodice.

M. Stajić