Svetislav Jovanov, selektor Pozorja: Obnova i inovacija pozorišnog stila

U glavnu, takmičarsku selekciju je izabrao osam predstava po domaćem dramskom tekstu, a prateći, međunarodni program „Krugovi“ činiće tri, predstave iz Poljske, Mađarske i Hrvatske, takođe u tesnoj vezi s domaćim dramskim tekstom. Zapažanja Svetislava Jovanova, navedena u obrazloženju selekcije, bila su odličan povod za razgovor o aktuelnom trenutku u domaćem pozorištu, čak i u širem kontekstu. 

Vaše zadovoljstvo produkcijom i ocenom da je ona uglavnom društveno odgovorna, može podstaći pitanje u kojoj meri i na koji način pozorište može i treba da bude angažovano?

Pozorište može biti angažovano jedino pozorišnim sredstvima, a to ne podrazumeva nikakav larpurlartizam, nego podrazumeva to da pozorište mora biti svesno. Ako je svesno svoje publike, a nije svesno društva iz kojeg dolazi ta publika, već sa tim nivoom svesti nešto nije u redu. Mi uvek zaboravljamo da pozorište poziva publiku u goste da bi joj nešto saopštilo. Ako nema razloga za dolazak, poziv postaje formalan i prazan. Zbog toga mislim da je ta vrsta angažmana neophodna, jer se pozorište uvek pravi za sadašnju publiku. Ne za buduću, jer je to kocka sa vrednostima, sa istorijom, ne pravi se za bivšu, a sadašnja neće samo da se zabavlja, želi nešto i da doživi. Taj doživljaj ne može biti zasnovan, niti se izazvati praznim solipsističkim ispovedanjima rediteljskog ili autorskog subjekta.

Pošto je Sterijino pozorje vraćeno izvornoj orijentaciji – razvoju domaćeg dramskog teksta – a mi smo svedoci da su se izvori u međuvremenu napunili pritokama, promenjeno je korito, obale, koliko je ta odluka bila produktivna?

Postoji, a ni to nije novo u pozorištu, često nesporazum između onoga što se piše, naročito od strane velikih dramatičara, i onoga što je pozorišna praksa. To se u srećnim vremenima sučeljava, sudara, naravno na jedan dobar način, a sada je situacija mnogo komplikovanija. Na sceni se ne oseća reč kako se ranije osećala i funkcija dramskog pisca je promenjena. Bilo da je reč o konceptu koji ima scenario, bilo da je reč o improvizaciji, ili dokumentarnom materijalu, opet postoji osoba, reditelj, dramaturg ili saradnik, koja mora da stvari verbalni ili paraverbalni deo predstave. Danas moramo malo slobodnije shvatati šta znači dramski tekst. Nekad je on samo kontekst, nekad podtekst, kvazitekst, ali u svakom slučaju on postoji i dramski pisac koji osluškuje pozorište i svoj talenat ne može ništa da uradi ako ne čuje i nalog vremena. Promenjena je funkcija dramskog pisca, takođe i glumca, i reditelja.

Pozicija reditelja, hijerarhijski visoko na lestvici pozorišne moći, u vašem izveštaju ocenjena je kao nedostatna upravo po pitanju adekvatnog tretmana domaćeg savremenog teksta?

Kada sam rekao da je sezona natprosečna, to podrazumeva i da je ne mali broj rediteljskih realizacija bio suveren, uspešan, i komunicirao s publikom. Ono što sam primetio, preciziraću, to da je u rezultatu često viđeno neadekvatno rediteljsko čitanje, ne mora da znači da su za to krivi samo reditelji. Postoje i faktori koji se zovu susret reditelja i pisca, adekvatan izbor reditelja, procena repertoarske politike koja odgvara i moći pozorišta i interesu njegove publike... U tom smislu, bilo je velikih mimoilaženja između rediteljskih čitanja i nekih dramskih tektova koji su živi, čitljivi. Istakao sam Tijanu Grumić, ali to nije jedini primer gde pozorište svojom logikom i praksom nije došlo do susreta sa inovativnim dramskim tekstom, bio on scenario, koncept ili nešto treće.

Na dramama Tijane Grumić i generalno praizvedbama domaćeg dramskog teksta, insistiralo je Srpsko narodno pozorište, kao i neka druga, ali nisu našla mesto u selekciji Sterijinog pozorja?

Bez obzira na to koliko sam sklon tome ili ne, bez obzira na buduće rasprave, nije moj poziv niti dužnost da se postavljam iznad sezone poput arbitra i da komentarišem pojedinačne predstave. Ono što sam rekao u opštem obrazloženju selekcije je da su vidljive neke ne baš pozitivne tendencije a glavni uzroci nedostataka velikog dela predstava su - produkcione teškoće, neadekvatno scensko čitanje, nepostojanje pouzdanih merila pri izboru dramskog teksta. Što se tiče Srpskog narodnog pozorišta, poslednja dva navedena faktora uslovila su velikim delom da ne dođe do velikih uspeha ili značajnih pomaka.

Postoje još dva pozorišta koja su imala nesvakidašnje velik obim produkcije domaćih praizvedbi, Atelje 212 i Beogradsko dramsko pozorište. U slučaju Ateljea 212, to je dovelo do izuzetnijih rezultata. U slučaju Beogradskog dramskog pozorišta nije, premda je bilo zanimljivih iskoraka. Moja pretpostavka je da ono što je činilo razliku u Ateljeu 212 jeste postojanje i rad profilisanog dramaturškog tima, koji je bitno pomogao pri filtriranju vrednosti koje se stavljaju na repetoar. U tome je prednost.

Krenula su i „licitiranja“ koliko ste pozorišta izabrali, iz kog grada, zašto ove zašto ne one predstave... Prilično (ne)popularan nivo argumentacije za selektora?

Pitanje jeste razumljivo iz domena doslednosti, ali nije iz domena stručnosti. Kao prvo, ubeđen sam da publiku to ne zanima. Da li su predstave „severno“ ili „južno“, samo je pokazatelj gde se i na kom terenu bolje ostvaruje pozorišni spoj kreativnosti i umetničkih interesa. Pozorišta bez bolje argumentacije od „nema nas“ čude se činjenici što nisu prisutna u selekciji festivala posvećenog negovanju savremenog domaćeg dramskog teksta. Pre svega bi trebalo da se preispitaju u kojoj su meri sama doprinela da stvore sebi šansu da uđu u zdravu konkurenciju, koliko sama posvećuju pažnje tome. Kvantitet ne prerasta nužno u kvalitet, samo kreativni interes prerasta u kvalitet. Ako se ne čine napori da se traže i gaje domaći dramski autori, onda je iluzorno očekivati da će se slučajnim potezima ostvariti ambicije.

Jasno ste se ogradili od toga da ste s predubeđenjem formirali selekciju pod sloganom „Pobuna – ženski rod“, ona se kao takva iskristalisala. Često se u teatru i bunimo, ali ovaj put ne možemo pobeći od toga da ta pobuna ima i rod?

Protivnik sam čistog i unapred definisanog koncepta. Ali, ako se jedna vrsta teatra nameće, ako pripada onom najboljem što daje jedna sezona, onda se logično postavlja pitanje svakom ko odgovorno obavlja ovaj posao da li tu postoje zajedničke veze, da li postoje relacije. Koncept se onda napravi sam, a dužnost selektora je da ga prepozna. Festivali su dobra prilika da se opšte zajedničke karakteristike produkcije sagledaju i uvek je korisnije i bolje ako imamo više zajedničkih tema i problema. Ono što to takozvano žensko ili pitanje emancipacije otvara, nisu samo pitanja društvenog angažmana. Evidentno je da su usredsređenja na te teme – žene porobljene, žene eksploatisane, žene pritisnute militarističkim duhom, socijalnim kontekstom, mentalitetom, predrasudama, porodičnim problemima – da je to, taj fokus na položaj žene kao subjekta, u konkretnom vremenu i društvu, omogućio mnogim autorima da obnove i inoviraju svoj sopstveni pozorišni stil.

Da li bi i koliko smo spremni da učimo iz međunarodnog programa „Krugovi“, za koji ste naveli da pruža proširen uvid u uspešnija scenska izvođenja domaćih dramskih autora, kao po pravilu u drugim evropskim pozorištima i kulturama?

Ono što sam predložio, a uprava Sterijinog pozorja se složila, tiče se proširenja dimenzije „Krugova“ kako bismo malo provetrili vazduh u kojem stalno raspravljamo o pravcima naše dramaturgije i stanju u pozorištima, i to da ga provetrimo na drugačijem poredbenom uzorku nego što je to, recimo, Bitef. Često je nemoguće Bitef sastaviti sa našom realnom situacijom. Dovoditi predstave iz drugih kulturnih sredina korisno je i zanimljivo i za našu publiku i kritiku, da vide kako se institucionalni teatar tamo radi na drugačiji način. Ne striktno radikalan ili eksperimentalan, jednostavno kulturološki, mentalitetski, stilski drugačiji. Pa da tu napravimo ne samo proces poređenja, nego da i nešto saznamo.

Onda to nije (samo) feminizam?

Kao što se pozorište ne može svrstati u jedan pravac, tako i problematika koja samo polazi od ženskog pitanja (samo)oslobađanja ne može se svrstati u jednu ideologiju. Radi se o nečemu mnogo kompleksnijem, konkretnijem i važnijem od oznake feminizam.

Igor Burić