Rajko Grlić: Sto najboljih filmova koje nikada neću snimiti
Rajko Grlić, nesporno jedna od najznačajnijih figura sedme umetnosti na ovim prostorima, bio je pre dve večeri gost Akademije umetnosti u Novom Sadu i studentima, ali i njihovim brojnim profesorima, pričao o svojim prvim filmskim iskustvima, školovanju u Pragu, uzorima, ostvarenjima koje bi mogao da gleda „za doručak, ručak i večeru”, poput „Bulevara sumraka” Bilija Vajldera, saradnji sa „praškim klasićem” Srđanom Karanovićem, koja je iznedrila „Grlom u jagode”, „Petrijin venac”, „Miris poljskog cveća”...
Druženje se neprimetno pretopilo u svojevrstan masterklas, tokom kojeg je autor antologijskih ostvarenja „Bravo maestro”, „Samo jednom se ljubi”, „Štefica Cvek u raljama života”, „Čaruga”, „Karaula”, „Ustav Republike Hrvatske”... nesebično i prilično detaljno mladim umetnicima pojašnjavao kako nastaju scenaristički predlošci njegovih filmova – od prve, druge, sve do završne ruke, a znalo ih je biti i dvanaest – kako se razvijaju likovi, kakva je uloga glumačkog kastinga, zbog čega temeljno priprema svaki kadar i ne veruje preterano u improvizacije, te zašto su, ne samo za finalni izgled filma, nego i kao važan korektiv tokom samog procesa rada, značajni montaža i montažer...
Rajko Grlić je sa Antom Tomićem pre nepunih mesec dana završio prvu ruku novog scenarija. Radni naziv projekta je „Na rubu pameti” i nadahnut je motivom iz istoimenog romana Miroslava Krleže. No, priča je drugačija, današnja, odnosno smeštena je u ono što se zove „naša stvarnost”. „Dve smo sedmice u Americi gulili od jutra do sutra i napravili smo tu prvu ruku. Sad puštamo da malo odleži, pa ćemo krajem leta početi drugu, a treću ćemo ostaviti za zimu”, kaže Grlić, uz opasku da „ne žure”: „Ante je u aprilu napunio 48, a ja sam tek u sedamdeset i prvoj”.
A kada su od velikog završnog aplauza ostali tek ođeci, gužva se razišla i „set” raspremio, stekli su se uslovi da se sa Rajkom Grlićem malko prodivani i o – književnosti. Iako mu u biografiji stoji da je koautor tri knjige: „Motovun - knjiga postanka”, „Karaula” i „Ustav Republike Hrvatske”, zapravo mu je tek početkom maja izašao književni prvenac, zbirka „Neispričane priče”. Kako kaže, kada mu se, tamo devedesetih godina prošlog veka, učinilo da više nema smisla snimati filmove, da je zaludno pričati priče u tim i takvim crno-belim vremenima u kojima je „rat tako jednostavno organizovan kao ogromna pljačka u kojoj se klinci šalju u smrt kako bi drugi napunili džepove”, počeo je u režisersku beležnicu zapisivati nešto što je nazvao „Sto najboljih filmova koje nikada neću snimiti”. I tokom godina se u toj beležnici nakupio priličan broj sinopsisa i priča - kako onih autobiografskih, odnosno baziranih na stvarnim događajima i ljudima, od Tita do Tuđmana, tako i onih poniklih iz mašte ili sa njenog oboda. „Ukratko, sve ono što scenarista obično zapisuje u nadi da će mu jednog dana zatrebati”...
– Pre nekoliko godina deo tog pozamašnog materijala neoprezno sam pokazao svom scenarističkom saborcu Anti Tomiću. I on je to, poverljiv kakav jeste, odmah prijavio svom izdavaču, da bi me potom Marina Vujčić, urednica u „Hena Komu”, dve godine „krčkala” ne bih li i njoj te moje pričice dao na čitanje, a ja sam se k’o vlaška mlada tome opirao. Na kraju je valjda neki ego zatitrao, pa sam joj priče poslao, da bi ona rekla: Ja ću to objaviti, hteo ti ili ne. Ipak sam zatražio tajmaut da pokušam neke stvari popraviti, ili bar te priče ozbiljnije organizovati. Kada Ante i ja pišemo zajedno scenario, a isto je bilo i ranije sa Srđanom Karanovićem, trudimo se da jedan drugog „osporavamo”, što jedan napravi drugi pokušava srušiti, dovesti u pitanje, kako bi svaki detalj, svaki lik, svaka replika... imali opravdanje i bili dovoljno čvrsti da izdrže „gaženje”. Proza je, međutim, puno intimnija od filma. Ipak, kada sam bio blizu kraju posla, dao sam Anti rukopis i za tri-četiri priče mi je otvoreno rekao da nisu za objavljivanje, da nisu dovoljno jasne. Kasnije se javilo i raznih ideja za naslov knjige, a predzadnji je bio „Kako izvaditi čep iz Grlića boce” (smeh), ali se zaključilo da je ipak prekomplikovan. I ostalo je jednostavno „Neispričane priče”...
Promocija je, otkriva Rajko Grlić, ciljano održana 8. maja...
– To je Dan oslobođenja Zagreba, koji se službeno više ne slavi, jer antifašizam nije u modi. A i ja sam živeo u Ulici 8. maja. Tek, došlo je baš puno, puno ljudi, čak se i prodalo puno knjiga, i svi su bili sretni i zadovoljni. Inače, kada se na kraju materijal raščistio, otprilike trećinu priča tvore autobiografske dogodovštine pomešane sa zabeleškama sa mojih putešestvija, jer ja sam negde još u 18. svoj život stavio u kofer i iz njega ga nekako teško vadim. A ostalo su pripovesti, recimo, o žirafi koja je 1780. s Rta dobre nade trebalo da dođe do Beča ili čoveku sa Palagruže koji je komponovao „La Palomu” i prošao sa Maksimilijanom ratove u Meksiku... Dakle, ima tu i megalomanskih beleški od kojih bi svaka, da se po njoj snima film, koštala 100 miliona dolara (smeh). U svakom slučaju, zaista nikada nisam mislio da ću objaviti ovako nešto, jer literatura nastaje kada ste sami „u četiri zida”, a ja bolje funkcionišem kada nisam sam. Volim imati oko sebe ljude, jer se volim igrati, a čoveku poput mene teško je igrati se sam... No, eto, nešto što je počelo kao obične beleške, u krajnjem slučaju nešto što je moglo biti za moje unuke da znaju kako im se deda smucao svetom i šta sve tokom tog smucanja nije napravio, postalo je knjiga za koju se sada interesuju i srpski izdavači.
M. Stajić