Рајко Грлић: Сто најбољих филмова које никада нећу снимити
Рајко Грлић, неспорно једна од најзначајнијих фигура седме уметности на овим просторима, био је пре две вечери гост Академије уметности у Новом Саду и студентима, али и њиховим бројним професорима, причао о својим првим филмским искуствима, школовању у Прагу, узорима, остварењима које би могао да гледа „за доручак, ручак и вечеру”, попут „Булевара сумрака” Билија Вајлдера, сарадњи са „прашким класићем” Срђаном Карановићем, која је изнедрила „Грлом у јагоде”, „Петријин венац”, „Мирис пољског цвећа”...
Дружење се неприметно претопило у својеврстан мастерклас, током којег је аутор антологијских остварења „Браво маестро”, „Само једном се љуби”, „Штефица Цвек у раљама живота”, „Чаруга”, „Караула”, „Устав Републике Хрватске”... несебично и прилично детаљно младим уметницима појашњавао како настају сценаристички предлошци његових филмова – од прве, друге, све до завршне руке, а знало их је бити и дванаест – како се развијају ликови, каква је улога глумачког кастинга, због чега темељно припрема сваки кадар и не верује претерано у импровизације, те зашто су, не само за финални изглед филма, него и као важан коректив током самог процеса рада, значајни монтажа и монтажер...
Рајко Грлић је са Антом Томићем пре непуних месец дана завршио прву руку новог сценарија. Радни назив пројекта је „На рубу памети” и надахнут је мотивом из истоименог романа Мирослава Крлеже. Но, прича је другачија, данашња, односно смештена је у оно што се зове „наша стварност”. „Две смо седмице у Америци гулили од јутра до сутра и направили смо ту прву руку. Сад пуштамо да мало одлежи, па ћемо крајем лета почети другу, а трећу ћемо оставити за зиму”, каже Грлић, уз опаску да „не журе”: „Анте је у априлу напунио 48, а ја сам тек у седамдесет и првој”.
А када су од великог завршног аплауза остали тек ођеци, гужва се разишла и „сет” распремио, стекли су се услови да се са Рајком Грлићем малко продивани и о – књижевности. Иако му у биографији стоји да је коаутор три књиге: „Мотовун - књига постанка”, „Караула” и „Устав Републике Хрватске”, заправо му је тек почетком маја изашао књижевни првенац, збирка „Неиспричане приче”. Како каже, када му се, тамо деведесетих година прошлог века, учинило да више нема смисла снимати филмове, да је залудно причати приче у тим и таквим црно-белим временима у којима је „рат тако једноставно организован као огромна пљачка у којој се клинци шаљу у смрт како би други напунили џепове”, почео је у режисерску бележницу записивати нешто што је назвао „Сто најбољих филмова које никада нећу снимити”. И током година се у тој бележници накупио приличан број синопсиса и прича - како оних аутобиографских, односно базираних на стварним догађајима и људима, од Тита до Туђмана, тако и оних пониклих из маште или са њеног обода. „Укратко, све оно што сценариста обично записује у нади да ће му једног дана затребати”...
– Пре неколико година део тог позамашног материјала неопрезно сам показао свом сценаристичком саборцу Анти Томићу. И он је то, поверљив какав јесте, одмах пријавио свом издавачу, да би ме потом Марина Вујчић, уредница у „Хена Кому”, две године „крчкала” не бих ли и њој те моје причице дао на читање, а ја сам се к’о влашка млада томе опирао. На крају је ваљда неки его затитрао, па сам јој приче послао, да би она рекла: Ја ћу то објавити, хтео ти или не. Ипак сам затражио тајмаут да покушам неке ствари поправити, или бар те приче озбиљније организовати. Када Анте и ја пишемо заједно сценарио, а исто је било и раније са Срђаном Карановићем, трудимо се да један другог „оспоравамо”, што један направи други покушава срушити, довести у питање, како би сваки детаљ, сваки лик, свака реплика... имали оправдање и били довољно чврсти да издрже „гажење”. Проза је, међутим, пуно интимнија од филма. Ипак, када сам био близу крају посла, дао сам Анти рукопис и за три-четири приче ми је отворено рекао да нису за објављивање, да нису довољно јасне. Касније се јавило и разних идеја за наслов књиге, а предзадњи је био „Како извадити чеп из Грлића боце” (смех), али се закључило да је ипак прекомпликован. И остало је једноставно „Неиспричане приче”...
Промоција је, открива Рајко Грлић, циљано одржана 8. маја...
– То је Дан ослобођења Загреба, који се службено више не слави, јер антифашизам није у моди. А и ја сам живео у Улици 8. маја. Тек, дошло је баш пуно, пуно људи, чак се и продало пуно књига, и сви су били сретни и задовољни. Иначе, када се на крају материјал рашчистио, отприлике трећину прича творе аутобиографске догодовштине помешане са забелешкама са мојих путешествија, јер ја сам негде још у 18. свој живот ставио у кофер и из њега га некако тешко вадим. А остало су приповести, рецимо, о жирафи која је 1780. с Рта добре наде требало да дође до Беча или човеку са Палагруже који је компоновао „Ла Палому” и прошао са Максимилијаном ратове у Мексику... Дакле, има ту и мегаломанских белешки од којих би свака, да се по њој снима филм, коштала 100+ милиона долара (смех). У сваком случају, заиста никада нисам мислио да ћу објавити овако нешто, јер литература настаје када сте сами „у четири зида”, а ја боље функционишем када нисам сам. Волим имати око себе људе, јер се волим играти, а човеку попут мене тешко је играти се сам... Но, ето, нешто што је почело као обичне белешке, у крајњем случају нешто што је могло бити за моје унуке да знају како им се деда смуцао светом и шта све током тог смуцања није направио, постало је књига за коју се сада интересују и српски издавачи.
М. Стајић
