SABLJE, PIŠTOLJI, ARAPSKI AT: ŠETNJA KROZ VOJNI MUZEJ U BEOGRADU Trčanje hodnicima istorije

Malo ko za odredište izabere Vojni muzej, iako ga prosto pozivaju da uđe topovi poređani oko zgrade Muzeja. A on je osnovan 1878. godine, ukazom kneza Milana Obrenovića, a na predlog ministra vojnog, pukovnika Save Grujića. Prva muzejska postavka otvorena je 1904, povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka u sklopu krunidbenih svečanosti kralja Petra I Karađorđevića.

Ubrzo po osnivanju, ušao je na velika vrata u Evropu i svet, učešćem na Balkanskoj izložbi u Londonu 1907. godine, gde je sa stotinu odabranih istorijskih predmeta, među kojima su bile zastave iz oba srpska ustanka, privukao pažnju londonske javnosti, o čemu je izvestila ondašnja štampa.

– Uđite, malo ko nam ovih dana dolazi – kaže nam službenica koja na ulazu prodaje karte. – Nekada su škole redovno dolazile, sad svraćaju samo stranci.

I zaista, po skoro pustim hodnicima postavke sa više od tri hiljade artefakata, mogu se videti samo Rusi, skoro isključivo muškarci.

Od rimskih mačeva i šlemova, preko grčkih bodeža, uz makete utvrđenja i zapise iz logora u Prvom svetskom ratu, muzej vas slikom i rečju vodi kroz bogatu preslovensku, slovensku, jugoslovensku i srpsku istoriju, sve do današnjih dana. Priča on i sopstvenu istoriju: većina predmeta i pratećih tekstova zapisana je negde šezdesetih godina prošlog veka, pretežno na latinici, isključivo na srpskom jeziku po pravopisnim pravilima pre Novosadskog dogovora. Svedoči tako on i o vremenu u kojem se gradila istorija Jugoslavije, sve prateći istoriju ovih prostora.

Levo i desno

Drugi svetski rat doneo je preuređenje prostorija koje su dodeljene ovom ratnom razdoblju. U skladu sa aktuelnim čitanjem istorije, dodata su dokumenta i predmeti vezani za četnički pokret i njegovo učešće u borbama, te se s jedne strane hodnika može videti Draža Mihailović sa predstavnicima britanske vojske i slike četnika s narodom i bez njega, a sa druge partizani, Tito koji diktira u pero mladoj partizanki. Kontroverzno na mnoge načine, ali važno za sveobuhvatno poimanje događaja. Postavka se završava sobama koje, praktično nakratko, pričaju priču o borbama devedesetih i bombardovanju 1999. No, te su uspomene za neke od nas i dalje dovoljno žive, pa se mogu i preskočiti.

Postavka počinje Keltima, a završava bombardovanjem 1999, i otvara mnoga pitanja: od toga da li je moguće očistiti bronzane ploče na kojima su ucrtana antička utvrđenja, koja su zbog oksidacije jedva vidljiva, ili napraviti novo osvetljenje, jer jedna sijalica na pet artefakata ne može da pruži dovoljno informacija. Pitamo se, dok krstarimo hodnicima, zašto je većina izložbenih primeraka potpuno otvorena i izložena posetiocima, koji mogu da ih uzmu u ruke, skinu sa postolja, mada, ruku na srce, ne i iznesu, jer je ipak na ulazu postavljen detektor, a ima i pripadnika službe bezbednosti.

Sve to nimalo ne smeta da se na prvi pogled shvati s kakvim smo se blagom susreli: od vrhova strela i kopalja, preko kopči i ukrasa rimske i grčke vojske, preko maketa srednjovekovnih utvrđenja, kopija turskih i vizantijskih uniformi, ali i sprava za mučenje sa crtežima kako se nabija na kolac, do dela broda, muzej vas od sobe do sobe prosto vuče kroz vekove. Ne obraćamo pažnju ni na to što su uniforme, iako skrivene iza staklenih ormara – prašnjave, ni što su u polumraku, što su drveni delovi, koje su dodali restauratori tih istih šezdesetih godina, popucali, što kiseonika skoro da i nema jer ventilacija nešto štuca. Nije važno ni što nema kustosa, osim za grupno vođenje, niti što u starijem delu postavke skoro nemoguće pročitati natpise, mada smo se pred Samuilovom pločom divili veštini izrade kopija. Jer, ovaj muzej ima artefakte s prostora cele nekadašnje Jugoslavije i mnogo se toga može naučiti idući kroz hodnike krcate prašinom i istorijom.

Važno je reći i to da je ovaj muzej građen i rušen tokom strašnih ratnih godina. Selio se, milom i silom, više puta, pa i ne čudi zato što deluje da je skrpljen. A vala i jeste skrpljen, jer je posle oslobođenja sve rađeno praktično ispočetka. Tokom samog Drugog svetskog rata muzejske zbirke prilično su oštećene, ali je Vojni muzej nastavio rad i za vreme okupacije. Prikupljanje predmeta i njihova zaštita u okupiranom gradu bili su glavna briga muzejskih radnika, kažu nam u Vojnom muzeju. No, savezničko bombardovanje grada 1944. godine donelo je nova stradanja muzejskih zbirki i zgrada muzeja.

Zato je odmah pošto je utihnulo oružje počelo ozbiljno zanavljanje zbirke. Osetno je povećan muzejski fond, pretežno, doduše, predmetima iz rata i revolucije. Ipak, velika pažnja posvećena je akvizicijama, stručnom kadru, naučnoistraživačkom radu, arheološkim iskopavanjima i pripremi nove postavke, u kojoj su pored muzejskih stručnjaka, kao saradnici, recenzenti, konsultanti, učestvovali eminentni istoričari, arheolozi, arhitekte, te umetnici različitih profila, koji su izrađivali makete i replike kipova, a replike freski gotovo su savršene i možete ih dodirnuti, mada to baš i nije mudro. Ipak, pažnju privlači prava-pravcata “enigma” – aparat za šifrovanje, čija je priča preneta i na filmsko platno i zaradila Oskara.

Novu postavku otvorio je 1961. lično Josip Broz Tito. I to je, slobodno se može reći, bilo zlatno doba Vojnog muzeja. Ne čudi zato da je najveća pažnja posvećena upravo Narodno-oslobodilačkoj borbi, s izuzetno vrednim artefaktima, poput grafika Đorđa Andrejevića Kuna. No, najupečatljivija je ipak postavka iz Prvog svetskog rata, sa retko viđenim fotografijama sa suđenja Gavrilu Principu i skica, crteža i pisama zarobljenika – Srba, Francuza, Rusa, Engleza.

Ono što se ne preskače jeste pogled na to kako se primenjuje savremena tehnologija. Najviše je ima u najnovijim sobama: pored QR kodova imate i kameru koja vas direktno uvlači u istorijsku priču, tu su i posebne postavke s uputstvom za korišćenje tableta, svetlo je novo, difuzno i prostorije su dobro osvetljene, zidovi su sveže okrečeni i vidi se da se ovom muzeju, uz sve napore, posvećuje pažnja. Naravno, ima tu još posla: tek poslednjih nekoliko soba ima i objašnjenja na engleskom, diorame se skoro i ne vide, neki artefakti su, srećom, na restauraciji, ali ostaje utisak da je naš muzej neka vrsta poluzakopanog blaga, iako ima toliko toga da ponudi da jedna poseta može samo da zagrebe po istoriji.

Ne treba na kraju zaboraviti ni čuvenu zbirku topova s početka priče, koji su česta meta dece i influensera: ovi prvi se igraju, ovi drugi slikaju. A kad je lepo vreme, mogu posetioci da se spuste i u katakombe i iz prve ruke vide kako su izgledale nekadašnje tamnice. Ostanak nije obavezan...

Ivana Radoičić