САБЉЕ, ПИШТОЉИ, АРАПСКИ АТ: ШЕТЊА КРОЗ ВОЈНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ Трчање ходницима историје

Мало ко за одредиште изабере Војни музеј, иако га просто позивају да уђе топови поређани око зграде Музеја. А он је основан 1878. године, указом кнеза Милана Обреновића, а на предлог министра војног, пуковника Саве Грујића. Прва музејска поставка отворена је 1904, поводом стогодишњице Првог српског устанка у склопу крунидбених свечаности краља Петра И Карађорђевића.

Убрзо по оснивању, ушао је на велика врата у Европу и свет, учешћем на Балканској изложби у Лондону 1907. године, где је са стотину одабраних историјских предмета, међу којима су биле заставе из оба српска устанка, привукао пажњу лондонске јавности, о чему је известила ондашња штампа.

– Уђите, мало ко нам ових дана долази – каже нам службеница која на улазу продаје карте. – Некада су школе редовно долазиле, сад свраћају само странци.

И заиста, по скоро пустим ходницима поставке са више од три хиљаде артефаката, могу се видети само Руси, скоро искључиво мушкарци.

Од римских мачева и шлемова, преко грчких бодежа, уз макете утврђења и записе из логора у Првом светском рату, музеј вас сликом и речју води кроз богату пресловенску, словенску, југословенску и српску историју, све до данашњих дана. Прича он и сопствену историју: већина предмета и пратећих текстова записана је негде шездесетих година прошлог века, претежно на латиници, искључиво на српском језику по правописним правилима пре Новосадског договора. Сведочи тако он и о времену у којем се градила историја Југославије, све пратећи историју ових простора.

Лево и десно

Други светски рат донео је преуређење просторија које су додељене овом ратном раздобљу. У складу са актуелним читањем историје, додата су документа и предмети везани за четнички покрет и његово учешће у борбама, те се с једне стране ходника може видети Дража Михаиловић са представницима британске војске и слике четника с народом и без њега, а са друге партизани, Тито који диктира у перо младој партизанки. Контроверзно на многе начине, али важно за свеобухватно поимање догађаја. Поставка се завршава собама које, практично накратко, причају причу о борбама деведесетих и бомбардовању 1999. Но, те су успомене за неке од нас и даље довољно живе, па се могу и прескочити.

Поставка почиње Келтима, а завршава бомбардовањем 1999, и отвара многа питања: од тога да ли је могуће очистити бронзане плоче на којима су уцртана античка утврђења, која су због оксидације једва видљива, или направити ново осветљење, јер једна сијалица на пет артефаката не може да пружи довољно информација. Питамо се, док крстаримо ходницима, зашто је већина изложбених примерака потпуно отворена и изложена посетиоцима, који могу да их узму у руке, скину са постоља, мада, руку на срце, не и изнесу, јер је ипак на улазу постављен детектор, а има и припадника службе безбедности.

Све то нимало не смета да се на први поглед схвати с каквим смо се благом сусрели: од врхова стрела и копаља, преко копчи и украса римске и грчке војске, преко макета средњовековних утврђења, копија турских и византијских униформи, али и справа за мучење са цртежима како се набија на колац, до дела брода, музеј вас од собе до собе просто вуче кроз векове. Не обраћамо пажњу ни на то што су униформе, иако скривене иза стаклених ормара – прашњаве, ни што су у полумраку, што су дрвени делови, које су додали рестауратори тих истих шездесетих година, попуцали, што кисеоника скоро да и нема јер вентилација нешто штуца. Није важно ни што нема кустоса, осим за групно вођење, нити што у старијем делу поставке скоро немогуће прочитати натписе, мада смо се пред Самуиловом плочом дивили вештини израде копија. Јер, овај музеј има артефакте с простора целе некадашње Југославије и много се тога може научити идући кроз ходнике крцате прашином и историјом.

Важно је рећи и то да је овај музеј грађен и рушен током страшних ратних година. Селио се, милом и силом, више пута, па и не чуди зато што делује да је скрпљен. А вала и јесте скрпљен, јер је после ослобођења све рађено практично испочетка. Током самог Другог светског рата музејске збирке прилично су оштећене, али је Војни музеј наставио рад и за време окупације. Прикупљање предмета и њихова заштита у окупираном граду били су главна брига музејских радника, кажу нам у Војном музеју. Но, савезничко бомбардовање града 1944. године донело је нова страдања музејских збирки и зграда музеја.

Зато је одмах пошто је утихнуло оружје почело озбиљно занављање збирке. Осетно је повећан музејски фонд, претежно, додуше, предметима из рата и револуције. Ипак, велика пажња посвећена је аквизицијама, стручном кадру, научноистраживачком раду, археолошким ископавањима и припреми нове поставке, у којој су поред музејских стручњака, као сарадници, рецензенти, консултанти, учествовали еминентни историчари, археолози, архитекте, те уметници различитих профила, који су израђивали макете и реплике кипова, а реплике фрески готово су савршене и можете их додирнути, мада то баш и није мудро. Ипак, пажњу привлачи права-правцата “енигма” – апарат за шифровање, чија је прича пренета и на филмско платно и зарадила Оскара.

Нову поставку отворио је 1961. лично Јосип Броз Тито. И то је, слободно се може рећи, било златно доба Војног музеја. Не чуди зато да је највећа пажња посвећена управо Народно-ослободилачкој борби, с изузетно вредним артефактима, попут графика Ђорђа Андрејевића Куна. Но, најупечатљивија је ипак поставка из Првог светског рата, са ретко виђеним фотографијама са суђења Гаврилу Принципу и скица, цртежа и писама заробљеника – Срба, Француза, Руса, Енглеза.

Оно што се не прескаче јесте поглед на то како се примењује савремена технологија. Највише је има у најновијим собама: поред QR кодова имате и камеру која вас директно увлачи у историјску причу, ту су и посебне поставке с упутством за коришћење таблета, светло је ново, дифузно и просторије су добро осветљене, зидови су свеже окречени и види се да се овом музеју, уз све напоре, посвећује пажња. Наравно, има ту још посла: тек последњих неколико соба има и објашњења на енглеском, диораме се скоро и не виде, неки артефакти су, срећом, на рестаурацији, али остаје утисак да је наш музеј нека врста полузакопаног блага, иако има толико тога да понуди да једна посета може само да загребе по историји.

Не треба на крају заборавити ни чувену збирку топова с почетка приче, који су честа мета деце и инфлуенсера: ови први се играју, ови други сликају. А кад је лепо време, могу посетиоци да се спусте и у катакомбе и из прве руке виде како су изгледале некадашње тамнице. Останак није обавезан...

Ивана Радоичић