Pozorišna umetnost kao prolog Nišvil džez festivala
Puno Novosađana, a za pretpostaviti je, i ljudi iz cele Evrope, zaputiće se put Niša, tačnije Nišvila, koji već skoro trideset godina menja lični opis grada na Nišavi.
Nešto slično kao Egzit u Novom Sadu, Nišvil je muzikom sa Tvrđave i obala reke osvežio imidž Srbije u svetu, nakon ratnih devedesetih. U razgovoru s Ivanom Blagojevićem, osnivačem Nišvila, oseti se ponos zbog učinjenog, ali i mala doza rezignacije koliko se u našoj zemlji to zna da ceni. Podseća na mnoge priče o kulturi, nauci, pa i sportu, koje se, koliko god nam značile, na državnom nivou potežu uglavnom kao politički marketinški trik, dok zaslužni ljudi, junaci priče, uglavnom završe potkusurivani, posthumno na novčanici.
Na to nas danas podseća u Nišu i monumentalna skulptura Šabanu Bajramoviću, velikanu etno, džez, bluz muzike, nebitno kako god kategorisali umetnost kojom je zračio ovaj čovek. I on je skrajnut. Trgove nam uglavnom uvek okupiraju veliki vlastodršci, konjanici.
Na stolicu u obliku prestola s koje je pevao Solomon Berk, još jedna legenda soula, u Muzeju Nišvila, na Niškoj tvrđavi, može da sedne dvoje. Tolika je ljudina bio i po gabaritima i po zapreminama glasa, muzike kojom je osvajao svet, oslobađao srca, ovaj američki džipsi.
Priča o Nišvilu trenutno je na nivou svojevrsnog prologa, u okvirima Međunarodnog Nišvil džez teatarskog festivala, koji od petka pozorišnim predstavama mami pažnju Nišlija, dok ne dođe 11. avgust i počne da se ori muzika sa 19 različitih bina. „Čežnja za utopijom“ slogan je koji govori mnogo o statusu umetnosti i umetnika sa početka teksta.
- Kada me pre nekoliko godina Ivan pozvao da organizujem pozorišni festival u okviru Nišvila, nisam tačno znala šta da radim, ali znala sam da te predstave moraju da imaju nešto zajedničko sa muzikom koja je sinonim za slobodu i improvizaciju – kaže Maja Mitić, glumica i rediteljka koja je studirala u klasi Petra Banićevića na Akademiji umetnost u Novom Sadu, posle otišla za alternativnim teatrom koji je krajem 20. veka reprezentovao DAH iz Beograda, da bi dana postala uspešnija kao menadžerka raznovrsnih umetničkih projekata.
Maja Mitić je jedna od onih osoba za koju je nebo granica, a koja se pri izboru predstava najviše vodi time da oplemeni grad iz kojeg je potekla. Ove godine, pored imena koja su već afirmisana na domaćoj sceni ili se tek afirmišu na međunarodnoj, uspela je da dovede i delić produkcije legendarne pozorišne trupe iz Njujorka, La Mama, koju je posle Drugog svetskog rata osnovala Elen Stjuart, nudeći dom i zaštitu za generacije avangardnih stvaralaca. La Mama će u Nišu izvesti transatlantsku predstavu, kako je nazvana zbog učešća pozorišnih kuća iz Srbije (Atelje 212) i Kosova (Ćendra multimedija), „Balkanski bordel“, zasnovan na Eshilovoj „Orestiji“.
- Kako se zove ovo jelo kod vas? – pitaju za ručkom na engleskom gošće Nišvil džez teatarskog festivala.
- Pljeskavica. A kod vas?
- Pleskavica – izgovaraju i smeju se od uveta do uveta. Emilija Radičeva i Karina Velislava Somnoeva dolaze iz Sofije i prvo što privlači pažnju, nakon pitanja i osmeha, jeste njihovo atletsko držanje i građa. Kroz razgovor u koji se uključila i njihova menadžerka Pavlina Veličkova, ispostaviće se da su Emilija i Karina u Bugarskoj jako poznate gimnastičarke, Emilija čak i olimpijka.
- Znate, u gimnastici ne možete da se aktivno takmičite baš dugo. Posle možete da postanete trener, a ja sam upisala akademiju i studiram glumu – priča Emilija. Sa velikim uzbuđenjem očekuje izvedbu predstave „Pesak“, koja će zapravo biti njena premijera na međunarodnoj sceni.
- Emilija je bila moj idol – ponovo se smeje Karina, dok objašnjava kako su zajedno trenirale i takmičile se. – I ja sam posle upisala akademiju, a najviše me privlači režija.
Srećemo se ponovo uveče. Osmehe ne skidaju i dalje, dok se povorka publike i izvođača ceremonijalno približava amfiteatru na otvaranju Festivala i prvoj predstavi „Vatralj“ Mimart-a iz Beograda. Pre toga, u Domu oficira, gde je Nikola Pašić svojevremeno dobio ukaz Austrougarske o objavi rata, otvorena je izložba pozorišnih fotografija Lidije Antonović i prikazan film „Sve(t) na leđima žene“, u produkciji kuće Nova mreža. U njemu, Mirjana Karanović priča o iskustvu odrastanja i osećajnosti žena u muški oblikovanom, patrijarhalnom društvu. Zapanjuje broj mladih ljudi koji prate Festival. Lokalna niška trupa Kontrateatar, spajajući džez muziku i savremeni ples, dobija ovacije za predstavu „Refleksija“.
Tekst i foto: Igor Burić