Позоришна уметност као пролог Нишвил џез фестивала

Нешто слично као Егзит у Новом Саду, Нишвил је музиком са Тврђаве и обала реке освежио имиџ Србије у свету, након ратних деведесетих. У разговору с Иваном Благојевићем, оснивачем Нишвила, осети се понос због учињеног, али и мала доза резигнације колико се у нашој земљи то зна да цени. Подсећа на многе приче о култури, науци, па и спорту, које се, колико год нам значиле, на државном нивоу потежу углавном као политички маркетиншки трик, док заслужни људи, јунаци приче, углавном заврше поткусуривани, постхумно на новчаници.

На то нас данас подсећа у Нишу и монументална скулптура Шабану Бајрамовићу, великану етно, џез, блуз музике, небитно како год категорисали уметност којом је зрачио овај човек. И он је скрајнут. Тргове нам углавном увек окупирају велики властодршци, коњаници.

На столицу у облику престола с које је певао Соломон Берк, још једна легенда соула, у Музеју Нишвила, на Нишкој тврђави, може да седне двоје. Толика је људина био и по габаритима и по запреминама гласа, музике којом је освајао свет, ослобађао срца, овај амерички џипси.

Прича о Нишвилу тренутно је на нивоу својеврсног пролога, у оквирима Међународног Нишвил џез театарског фестивала, који од петка позоришним представама мами пажњу Нишлија, док не дође 11. август и почне да се ори музика са 19 различитих бина. „Чежња за утопијом“ слоган је који говори много о статусу уметности и уметника са почетка текста. 

- Када ме пре неколико година Иван позвао да организујем позоришни фестивал у оквиру Нишвила, нисам тачно знала шта да радим, али знала сам да те представе морају да имају нешто заједничко са музиком која је синоним за слободу и импровизацију – каже Маја Митић, глумица и редитељка која је студирала у класи Петра Банићевића на Академији уметност у Новом Саду, после отишла за алтернативним театром који је крајем 20. века репрезентовао ДАХ из Београда, да би дана постала успешнија као менаџерка разноврсних уметничких пројеката.

Маја Митић је једна од оних особа за коју је небо граница, а која се при избору представа највише води тиме да оплемени град из којег је потекла. Ове године, поред имена која су већ афирмисана на домаћој сцени или се тек афирмишу на међународној, успела је да доведе и делић продукције легендарне позоришне трупе из Њујорка, Ла Мама, коју је после Другог светског рата основала Елен Стјуарт, нудећи дом и заштиту за генерације авангардних стваралаца. Ла Мама ће у Нишу извести трансатлантску представу, како је названа због учешћа позоришних кућа из Србије (Атеље 212) и Косова (Ћендра мултимедија), „Балкански бордел“, заснован на Есхиловој „Орестији“.

- Како се зове ово јело код вас? – питају за ручком на енглеском гошће Нишвил џез театарског фестивала.

- Пљескавица. А код вас?

- Плескавица – изговарају и смеју се од увета до увета. Емилија Радичева и Карина Велислава Сомноева долазе из Софије и прво што привлачи пажњу, након питања и осмеха, јесте њихово атлетско држање и грађа. Кроз разговор у који се укључила и њихова менаџерка Павлина Величкова, испоставиће се да су Емилија и Карина у Бугарској јако познате гимнастичарке, Емилија чак и олимпијка.

- Знате, у гимнастици не можете да се активно такмичите баш дуго. После можете да постанете тренер, а ја сам уписала академију и студирам глуму – прича Емилија. Са великим узбуђењем очекује изведбу представе „Песак“, која ће заправо бити њена премијера на међународној сцени.

- Емилија је била мој идол – поново се смеје Карина, док објашњава како су заједно тренирале и такмичиле се. – И ја сам после уписала академију, а највише ме привлачи режија.

Срећемо се поново увече. Осмехе не скидају и даље, док се поворка публике и извођача церемонијално приближава амфитеатру на отварању Фестивала и првој представи „Ватраљ“ Мимарт-а из Београда. Пре тога, у Дому официра, где је Никола Пашић својевремено добио указ Аустроугарске о објави рата, отворена је изложба позоришних фотографија Лидије Антоновић и приказан филм „Све(т) на леђима жене“, у продукцији куће Нова мрежа. У њему, Мирјана Карановић прича о искуству одрастања и осећајности жена у мушки обликованом, патријархалном друштву. Запањује број младих људи који прате Фестивал. Локална нишка трупа Контратеатар, спајајући џез музику и савремени плес, добија овације за представу „Рефлексија“.

Текст и фото: Игор Бурић