Muzički kritičak BRANIMIR LOKNER: OTIMALI SMO SE da pišemo ZA „DNEVNIK“

Pisao je za mnoge prestižne jugoslovenske magazine i revije, a jedna od najdražih referenci u karijeri mu je i što je svojevremeno pisao i za naš list i tog se perioda s posebnom radošću seća. Širokoj publici Bane je poznat i kao brat Aleksandra Loknera, Bajaginog klavijaturiste. Kakva je nekad bila ovdašnja muzička scena, koliko se cenio rad rok novinara, šta oni danas znače i šta misli o kolegama iz branše, otkrio nam je u razgovoru za Dnevnik.

Da počnemo od vaših uzora u pisanju na početku karijere i novinara koji su radili u tadašnjim prestižnim magazinima Džuboksu, Roku i drugim eks-ju listovima. Dakle od Darka Glavana, Dražena Vrdoljaka, Pece Popovića i drugih iz te stare garde. U kolikoj meri su uticali na vaš rad?

- Da, radio sam sa njima. Ova prva dvojica koju ste pomenuli su iz Hrvatske i mi smo se, naravno, svi znali. I Vrdoljak i Glavan više nisu sa nama. Ja sam i počinjao u časopisima pomenutog Pece Popovića - u Džuboksu i Roku. Svi smo počinjali davnih godina, kad je rok kultura predstavljala nešto sasvim drugačije nego što je danas. Kada je na neki način bilo bitno promovisati stvari koje su se dešavale u svetu i ovde, donositi neke nove informacije. Naravno, nije bio isti sistem vrednosti kakav je danas. Ne mogu da kažem da je to bio novinarski pionirski posao, jer je on počeo ranije, šezdesetih i sedamdesetih godina, ali se on tokom godina razvijao. Danas vidimo da on ima jednu sasvim drugačiju dimenziju. Neko više voli one stare periode, neko neke srednje, devedesete i početak dvehiljaditih. Sada živimo u jednom sasvim drugačijem vremenu gde internet odnosi potpuni primat i u smislu informacija, i u smislu distribucije informacija i u smislu informisanosti za one koje zaista zanima sve ono što se dešava u svim oblicima kulture i subkulture.

Vi ne bežite od blogovanja i pisanja za internet medije, ali možete li da se podsetite dela vaše karijere kada ste pisali i za „Dnevnik”?

- Da. To je bilo u periodu od 1985. do otprilike 1990. godine. Ja sam jednom nedeljno imao kolumnu u kojoj sam pisao recenzije tadašnjih izdanja, ili tekstove o nekim izvođačima iz nekadašnje Jugoslavije, još je tada postojala Jugoslavija. Kolumna u „Dnevniku“ bila je značajna po tome što je objedinjavala poznate novinare iz onog vremena koji su bili i u samom Novom Sadu. Sećamo se i Bogice Mijatovića, koji je, otkad je u penziji, nikad aktivniji, kao i ljudi iz cele Jugoslavije koji su radili. To su bili i dopisnici i to je bilo jedno sasvim drugačije vreme. Mi se svi sećamo da je to vreme bilo jako lepo za nas novinare, jer su honorari u novosadskom „Dnevniku“ bili veći nego igde. Ja sam takođe participirao kao novinar, pored beogradskih i za hrvatske i bosansko-hercegovačke magazine, ali se sećam da je honorar u novosadskom „Dnevniku“ bio zaista impresivan. I onda smo mi kao novinari iz raznih sfera, ne samo iz muzike, nego i ovi koji su se bavili sportskim, političkim, ili ne znam kakvim drugim temama, svi smo se borili da dobijemo mesto i prostor da imamo šta da kažemo u novosadskom „Dnevniku“.

Neki od vaših kolega, primerice Aleksandar Žikić, Ivan Ivačković, Peca Popović ili pomenuti Bogomir Mijatović, prelaze u publicistiku. Da li je to razlog što je zanimanje rok kritičara izumrlo?

- Generalno danas muzička kritika kao takva nema onu specifičnu težinu koju je imala ranijih godina. To je definitivno jasno, međutim reč kritike ima opet drugačiju specifičnu težinu, nego što ima reč neke druge osobe koja se bavi na neki način novinarstvom, a da nije kritičar. Znači, izmenjena je uloga. Ono što je dobro za ljude koji se bave ovim poslom, poput mene i ljudi koje ste pomenuli, koji su možda više otišli u tu neku drugu stranu – objavljivanja knjiga, priča, reminiscencija na jedan deo ovdašnje ili inostrane muzičke istorije, je ta što su ljudi poput nas potrebniji nego ikad.

Zašto to mislite?

- Zato što se promenila slika sveta. Danas ima jako puno sastava, izvođača, malo publike, ali i malo prostora gde oni mogu sebe da reklamiraju i da promovišu svoje delovanje. Samim tim, naša uloga je nikad potrebnija. To možda nekome ko ne prati i nije duboko u materiji izgleda kao čudno, neverovatno, ali to je jednostavno tako. Ranije, kad smo svi mi bili mladi i kad smo počinjali ovaj posao u našim mlađim godinama – da bi došli do neke velike zvezde, do nekog izvođača, mi smo morali ne znam koliko kanala da prođemo da bismo došli do njih, da se izborimo za neki intervju, da dobijemo od izdavačkih kuća neko izdanje da bismo pisali tekst o tome, a sada je druga situacija, sada oni traže nas. To se odnosi na izvođače u celom svetu, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, ne samo u Srbiji i to je ono što je izmenjeno. To je druga strana medalje. Znači, promenio se svet. Tek će se promeniti, ja tek očekujem da se on promeni i videćemo šta će se dogoditi u tom novom dobu, a kolege koje ste spomenuli, oni, naravno, svoj posao rade na najbolji mogući način. Svako prema onome što mu leži. Nas je, zapravo, jako malo, a sve te ličnosti koje ste spomenuli ostavile su izuzetno veliki trag, ne samo u Srbiji, nego u celoj Jugoslaviji i s obzirom na to da ta imena i dalje postoje, i dalje rade, i dalje su aktivna, znači da je rok mlad dok su mu i deca mlada i nema zime dok je nas.

tekst i foto: Nemanja Savić