Музички критичак БРАНИМИР ЛОКНЕР: OТИМАЛИ СМО СЕ да пишемо ЗА „ДНЕВНИК“

Писао је за многе престижне југословенске магазине и ревије, а једна од најдражих референци у каријери му је и што је својевремено писао и за наш лист и тог се периода с посебном радошћу сећа. Широкој публици Бане је познат и као брат Александра Локнера, Бајагиног клавијатуристе. Каква је некад била овдашња музичка сцена, колико се ценио рад рок новинара, шта они данас значе и шта мисли о колегама из бранше, открио нам је у разговору за Дневник.

Да почнемо од ваших узора у писању на почетку каријере и новинара који су радили у тадашњим престижним магазинима Џубоксу, Року и другим екс-ју листовима. Дакле од Дарка Главана, Дражена Врдољака, Пеце Поповића и других из те старе гарде. У коликој мери су утицали на ваш рад?

- Да, радио сам са њима. Ова прва двојица коју сте поменули су из Хрватске и ми смо се, наравно, сви знали. И Врдољак и Главан више нису са нама. Ја сам и почињао у часописима поменутог Пеце Поповића - у Џубоксу и Року. Сви смо почињали давних година, кад је рок култура представљала нешто сасвим другачије него што је данас. Када је на неки начин било битно промовисати ствари које су се дешавале у свету и овде, доносити неке нове информације. Наравно, није био исти систем вредности какав је данас. Не могу да кажем да је то био новинарски пионирски посао, јер је он почео раније, шездесетих и седамдесетих година, али се он током година развијао. Данас видимо да он има једну сасвим другачију димензију. Неко више воли оне старе периоде, неко неке средње, деведесете и почетак двехиљадитих. Сада живимо у једном сасвим другачијем времену где интернет односи потпуни примат и у смислу информација, и у смислу дистрибуције информација и у смислу информисаности за оне које заиста занима све оно што се дешава у свим облицима културе и субкултуре.

Ви не бежите од блоговања и писања за интернет медије, али можете ли да се подсетите дела ваше каријере када сте писали и за „Дневник”?

- Да. То је било у периоду од 1985. до отприлике 1990. године. Ја сам једном недељно имао колумну у којој сам писао рецензије тадашњих издања, или текстове о неким извођачима из некадашње Југославије, још је тада постојала Југославија. Колумна у „Дневнику“ била је значајна по томе што је обједињавала познате новинаре из оног времена који су били и у самом Новом Саду. Сећамо се и Богице Мијатовића, који је, откад је у пензији, никад активнији, као и људи из целе Југославије који су радили. То су били и дописници и то је било једно сасвим другачије време. Ми се сви сећамо да је то време било јако лепо за нас новинаре, јер су хонорари у новосадском „Дневнику“ били већи него игде. Ја сам такође партиципирао као новинар, поред београдских и за хрватске и босанско-херцеговачке магазине, али се сећам да је хонорар у новосадском „Дневнику“ био заиста импресиван. И онда смо ми као новинари из разних сфера, не само из музике, него и ови који су се бавили спортским, политичким, или не знам каквим другим темама, сви смо се борили да добијемо место и простор да имамо шта да кажемо у новосадском „Дневнику“.

Неки од ваших колега, примерице Александар Жикић, Иван Ивачковић, Пеца Поповић или поменути Богомир Мијатовић, прелазе у публицистику. Да ли је то разлог што је занимање рок критичара изумрло?

- Генерално данас музичка критика као таква нема ону специфичну тежину коју је имала ранијих година. То је дефинитивно јасно, међутим реч критике има опет другачију специфичну тежину, него што има реч неке друге особе која се бави на неки начин новинарством, а да није критичар. Значи, измењена је улога. Оно што је добро за људе који се баве овим послом, попут мене и људи које сте поменули, који су можда више отишли у ту неку другу страну – објављивања књига, прича, реминисценција на један део овдашње или иностране музичке историје, је та што су људи попут нас потребнији него икад.

Зашто то мислите?

- Зато што се променила слика света. Данас има јако пуно састава, извођача, мало публике, али и мало простора где они могу себе да рекламирају и да промовишу своје деловање. Самим тим, наша улога је никад потребнија. То можда некоме ко не прати и није дубоко у материји изгледа као чудно, невероватно, али то је једноставно тако. Раније, кад смо сви ми били млади и кад смо почињали овај посао у нашим млађим годинама – да би дошли до неке велике звезде, до неког извођача, ми смо морали не знам колико канала да прођемо да бисмо дошли до њих, да се изборимо за неки интервју, да добијемо од издавачких кућа неко издање да бисмо писали текст о томе, а сада је друга ситуација, сада они траже нас. То се односи на извођаче у целом свету, не само у бившој Југославији, не само у Србији и то је оно што је измењено. То је друга страна медаље. Значи, променио се свет. Тек ће се променити, ја тек очекујем да се он промени и видећемо шта ће се догодити у том новом добу, а колеге које сте споменули, они, наравно, свој посао раде на најбољи могући начин. Свако према ономе што му лежи. Нас је, заправо, јако мало, а све те личности које сте споменули оставиле су изузетно велики траг, не само у Србији, него у целој Југославији и с обзиром на то да та имена и даље постоје, и даље раде, и даље су активна, значи да је рок млад док су му и деца млада и нема зиме док је нас.

текст и фото: Немања Савић