Milivoje Ranđić, direktor zadužbine Hilandara: Podizanje iz pepela Svete carske srpske lavre

Beli konak, objekat koji je u vatrenoj stihiji najviše razoren, obnovljen je u celini, opremljen i predat na korišćenje svečanim činom osvećenja 31. marta 2019, a prethodno su kompletno rekonstruisana i sva tri krila Velikog konaka - zapadno, središnje i istočno, kao i Ulazni deo sa starim konakom...

– Pored toga, u 2020. godini završili smo rekonstrukciju manastirske Trpezarije koja je sastavni deo ugrožene celine – navodi za „Dnevnik” Milivoje Ranđić, predsednik Zadužbine Hilandara. – U manastirskoj celini, nakon Saborne crkve, Trpezarija predstavlja drugi najznačajniji prostor, koji nije samo obična blagovaonica nego je osveštan činjenicom da se u njemu nastavlja sabranje zajednice nakon bogosluženja. Takođe, u godini za nama završili smo i dugoželjeni projekat uređenja enterijera svečane sale Sinodika. U pitanju je saborska dvorana koja nosi karakter treće po značaju javne celine i koja predstavlja mesto upravne i reprezentativne funkcije i značajna je i kao simbol saborne samouprave svetogorskih manastira.  

Po Ranđićevim rečima, sada predstoje pre svega radovi na Igumenariji i Dohiji, odnosno na poslednja dva od izgorelih konaka.

– On su prvi su goreli ali ih poslednje obnavljamo, jer se u slabostima i nestabilnim temeljima cele jugozapadne strane kompleksa, gde se i oni nalaze, krije glavni uzrok požara. Zbog toga se i sve vreme radova sprovode istraživanja i merenja, kako ona od interesa za istorijsku nauku da nam dodatno rasvetle prošlost razvoja Hilandara, tako i ona koja su potrebna savremenim inžinjerskim zahtevima. Prva su sumirana u monografiji glavnog arhitekte Obnove Hilandara prof. Mirka Kovačevića, a ova druga u projektima koje su razvijali naši stručnjaci iz Zadužbine Hilandara u saradnji sa grčkim kolegama iz nadležne ustanove za nasleđe Svete gore – KeDAK-om i našim ustanovama zaštite: Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, Pokrajinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture i Narodnom bibliotekom. Bez ovih istraživanja rekonstrukcija objekata ne bi bila dugoročno održiv poduhvat, a zadatak koji je proistekao iz razmera stradanja manastira bio je daleko širi od prostog obnavljanja vizuelne lepote hilandarskog grada. Tako su radovi na Igumenariji i Dohiji započeli pre nekoliko godina iskopavanjem podruma, koji su ostali zatrpani nakon požara iz 18. veka.

 U kojoj meri je epidemija koronavirusa poremetila program radova za 2020. i kakvi su planovi za 2021?

– Gledajući na proteklu godinu kao opštu sliku oko ostvarenja glavnih ciljeva nesumnjivo je da smo program realizovali: završili smo Trpezariju i svečanu salu manstirskog Sinodika, a intenzivno nastavili radove na konaku Dohije i dovršili značajan broj manjih projekata. Međutim, kada se unutar veće slike sagledaju detalji, postaje jasno da događaj svetskih razmera, kao što je kompleksna i višeslojna kriza izazvana pandemijom, nije mogao da mimoiđe ni Svetu goru, niti radove u Hilandaru. Prvi put od požara 2004. bili smo prinuđeni da prekinemo radove, pre svega zbog tzv. zaključavanja i opšte zdravstvene nesigurnosti koja je posebno pretila svima koji su se zatekli izvan svoje otadžbine. Procenili smo, kao što se potom potvrdilo, da će nastupiti problemi sa snabdevanjem građevinskim materijalom, pa čak i sa osnovnim životnim namirnicama, da će i inače izolovana Sveta gora biti još nedostupnija, a da će uslovi boravka i izvođenja radova, koji se ni u redovnim okolnostima ne mogu opisati kao poželjni, postati još teži. Na kraju, u uslovima vanrednog stanja, kada se po sili zakona zaključava i raspolaganje namenskim sredstvima za radove na Obnovi, nastavak aktivnosti predstavljao bi neizdrživo materijalno opterećenje za bratstvo manastira Hilandara. Nakon prevazilaženja prvog udara zdravstvene krize, sredinom juna nastavili smo radove i nismo ih prekidali do kraja godine, jer je Grčka pomogla i omogućila ulazak radnika, a sredstva su obezbeđena zahvaljujući brizi Ministarstva kulture Srbije, ali i brojnim prijateljima Hilandara koji su se mobilisali da pruže dodatnu podršku, i da nekako nadoknade gubitak usled opšteg smanjenja budžetskih prihoda. Iako smo veliku dvoranu manastirske Trpezarije osposobili za manastirsku slavu 4. decembra, nismo uspeli da dovršimo opremanje glavne kuhinje, kao što nismo mogli da realizujemo i sve planove na Dohiji. Sve ima svoje vreme i njega gotovo da ne možete nadoknaditi. Propuštajući proleće 2020. definitivno smo morali da se reorganizujemo i da aktivnosti sprovodimo izmenjenim redom i dinamikom, rukovodeći se brigom da radove na objektima do zimske pauze dovedemo u najpoželjnije moguće stanje za prezimljavanje i početak nove sezone. U 2021. nadamo se da radove započnemo već u februaru i martu. Cela godina biće u znaku realizacije projekta obnove Dohije i početka radova na Igumenariji. To su poslednji izgoreli objekti koji su preostali za rekonstrukciju.

 Kada je reč o obnovi Igumenarije i Dohije, odakle je vatra i krenula u svoj pohod, koliko će to biti u građevinskom smislu kompleksan poduhvat?

– Manastirska Trpezarija, Igumenarija i Dohija čine jugozapadnu celinu manastirskog utvrđenja, povezane su masiv- nim spoljnim bedemskim zidom, koji bi bio četvrti objekat celine, i njihove statičke slabosti su suštinski uzrok požara. To je i glavni razlog zbog koga je Trpezarija kralja Milutina bila predmet obimne rekonstrukcije i statičke sanacije iako je u samom požaru pretrpela manja oštećenja sa svoje severne strane. Čitavu celinu smo istraživali duže od decenije i tek uz učešće više stručnih timova i institucija, iz Grčke i Srbije, ali i pojedinačnih konsultanata iz drugih zemalja, pristupili smo, ne samo obnovi, nego uopšte rešavanju svih problema jugozapadne strane. Usput smo otkrili ranije nepoznate delove objekata zatrpane ispod naslaga zemlje i šuta nastale nakon požara u 18. veku i dobili dodatni zadatak da i njih uključimo u rešenje problema.

Projekat će biti građevinski složen, naročito jer je neophodno sačuvati i prezentovati preostale delove objekata u isto vreme sa rekonstuisanjem onoga što je nepovratno izgubljeno i iz svega toga toga sačiniti održivu celinu. U isto vreme nama je stalno u svesti da radovi moraju biti ekonomični i da ih moramo izvesti u okruženju koje u organizacionom i logističkom smislu predstavlja izazov po sebi. Svima je bilo najvažnije da usvojeni projekti trajno rešavaju ahilovu petu u pogledu zaštite graditeljskog nasleđa manastirskog utvrđenja, a pošto smo navikli da se nosimo sa pratećim materijalnim i organizacionim teškoćama, svi koji prate podizanje Hilandara iz pepela, a posebno manastirsko bratstvo, veruju u sposobnost našeg tima da uspešno privede istorijski poduhvat Obnove Hilandara svome kraju. 

 Da li je realno da se do 2023. završi potpuna građevinska obnova onoga što je stradalo u požaru?

– Sa iskustvom iz 2020. razuman čovek je prinuđen da odgovori: da, možemo da završimo poduhvat Obnove Hilandara ukoliko nam život ne priredi neprijatna iznenađenja, kao što je bila pandemija korone.  Ipak, gajeći nadu da je smisao rekonstrukcije Hilandara daleko značajniji od građevinske obnove, pa otuda da ima veću vrednost i blagoslov, smatramo da se Obnova Hilandara definitivno može okončati u 2023. Pri tome ne gubimo iz vida da nas nesumnjivo čekaju dodatni izazovi kao zbir posledica izmenjenih društvenih i ekonomskih okolnosti, a možda i kompleksnija situacija u mnogim drugim poljima. Međutim uspeli smo da sačuvamo jezgro iskusnih stručnjaka i radnika od 2004. do danas i da, osim usled više sile u proleće 2020, ni jedne godine ne prekinemo radove i pored brojnih izazova koji se, pošteno govoreći, u stvari ponavljaju, samo u novom vidu i pod novom formom. Sa takvim iskustvom vremenske okvire planiramo, sredstvima ekonomišemo, ali pre svega ciljamo da izvedeni radovi budu temeljni, kvalitetni i da omoguće održanje Hilandara kao doprinos našeg pokolenja.

 Ima li bojazni da će sa završetkom građevinskih radova biti umanjena briga države, ali i donatora, za Svetu carsku srpsku lavru, i pored ocena da bi Halandar naprost morao neprestano biti u fokusu, počev od cele srpske službe zaštite pa nadalje?

– Hilandar je jedinstven iako nije jedini. Od svog osnivanja on je bio značajan i važan srpskom narodu, državi i Crkvi i o njemu su se brinuli kraljevi, patrijarsi, državnici, trgovačke porodice, zanatski esnafi i kako je već istorija određivala ko je i kako je mogao. Sultanija Mara Branković potrudila se da umesto porobljene otadžbine brigu o Hilandaru preuzmu vojvode Vlaške i Moldavije, a potom da ona pređe na Ruskog cara dok se konačno ta iskra nije vratila u otadžbinu. U stvari, slepa istorija nije ta koja je propisivala ove mene, nego je duh našeg naroda, iako nam se ponekad čini da mu to manjka, brižno održavao kontinuitet i čuvao svoje predanje.

– Iako je prvi cilj kome težimo obnova izgorelih objekata, poduhvat Obnova Hilandara bio je od samog početka neminovno usmeren na potpunu revitalizaciju celokupnog nasleđa – ističe Milivoj Ranđić. – Hilandar je grad u kome je potrebno popaviti i unaprediti infrastrukturu takođe razorenu požarom i spasiti mnoge manje celine koje su najedene zubom vremena. U duhu školskog primera poduhvata integralne zaštite kulturnog dobra sve aktivnosti na obnovi rukovode se jednim detaljnim planom koji je pripremljen nakon požara i 2006. usvojen sa najvišim ocenama. Ono na čemu se naročito insistira predstavlja činjenica da Hilandar integriše živu monašku zajednicu, spomenik srpsko-vizantijske kulture, neprocenjivu baštinu rukopisa, ikona i arhive i netaknuto prirodno okruženje koje je čovek, monasi sa svešću o tvorevini Božijoj, održavao i domaćinski upotrebljavao, ali ne i uništavao. Sve ove karakteristike bile su osnov za upis Svete Gore kao celine u listu svetske baštine UNESKO-a i sve smo ih doslovno integrisali u aktivnostima Obnove Hilandara.

        Miroslav Stajić