Миливоје Ранђић, директор задужбине Хиландара: Подизање из пепела Свете царске српске лавре

Бели конак, објекат који је у ватреној стихији највише разорен, обновљен је у целини, опремљен и предат на коришћење свечаним чином освећења 31. марта 2019, а prеthodno су комплетно реконструисана и сва три крила Великог конака - западно, средишње и источно, као и Улазни део са старим конаком...

– Поред тога, у 2020. години завршили смо реконструкцију манастирске Трпезарије која је саставни део угрожене целине – наводи за „Дневник” Миливоје Ранђић, председник Задужбине Хиландара. – У манастирској целини, након Саборне цркве, Трпезарија представља други најзначајнији простор, који није само обична благоваоница него је освештан чињеницом да се у њему наставља сабрање заједнице након богослужења. Такође, у години за нама завршили смо и дугожељени пројекат уређења ентеријера свечане сале Синодика. У питању је саборска дворана која носи карактер треће по значају јавне целине и која представља место управне и репрезентативне функције и значајна је и као симбол саборне самоуправе светогорских манастира.  

По Ранђићевим речима, сада предстоје пре свега радови на Игуменарији и Дохији, односно на последња два од изгорелих конака.

– Он су први су горели али их последње обнављамо, јер се у слабостима и нестабилним темељима целе југозападне стране комплекса, где се и они налазе, крије главни узрок пожара. Због тога се и све време радова спроводе истраживања и мерења, како она од интереса за историјску науку да нам додатно расветле прошлост развоја Хиландара, тако и она која су потребна савременим инжињерским захтевима. Прва су сумирана у монографији главног архитекте Обнове Хиландара проф. Мирка Ковачевића, а ова друга у пројектима које су развијали наши стручњаци из Задужбине Хиландара у сарадњи са грчким колегама из надлежне установе за наслеђе Свете горе – КеДАК-ом и нашим установама заштите: Републичким заводом за заштиту споменика културе из Београда, Покрајинским заводом за заштиту споменика културе и Народном библиотеком. Без ових истраживања реконструкција објеката не би била дугорочно одржив подухват, а задатак који је проистекао из размера страдања манастира био је далеко шири од простог обнављања визуелне лепоте хиландарског града. Тако су радови на Игуменарији и Дохији започели пре неколико година ископавањем подрума, који су остали затрпани након пожара из 18. века.

 У којој мери је епидемија коронавируса пореметила програм радова за 2020. и какви су планови за 2021?

– Гледајући на протеклу годину као општу слику око остварења главних циљева несумњиво је да смо програм реализовали: завршили смо Трпезарију и свечану салу манстирског Синодика, а интензивно наставили радове на конаку Дохије и довршили значајан број мањих пројеката. Међутим, када се унутар веће слике сагледају детаљи, постаје јасно да догађај светских размера, као што је комплексна и вишеслојна криза изазвана пандемијом, није могао да мимоиђе ни Свету гору, нити радове у Хиландару. Први пут од пожара 2004. били смо принуђени да прекинемо радове, пре свега због тзв. закључавања и опште здравствене несигурности која је посебно претила свима који су се затекли изван своје отаџбине. Проценили смо, као што се потом потврдило, да ће наступити проблеми са снабдевањем грађевинским материјалом, па чак и са основним животним намирницама, да ће и иначе изолована Света гора бити још недоступнија, а да ће услови боравка и извођења радова, који се ни у редовним околностима не могу описати као пожељни, постати још тежи. На крају, у условима ванредног стања, када се по сили закона закључава и располагање наменским средствима за радове на Обнови, наставак активности представљао би неиздрживо материјално оптерећење за братство манастира Хиландара. Након превазилажења првог удара здравствене кризе, средином јуна наставили смо радове и нисмо их прекидали до краја године, јер је Грчка помогла и омогућила улазак радника, а средства су обезбеђена захваљујући бризи Министарства културе Србије, али и бројним пријатељима Хиландара који су се мобилисали да пруже додатну подршку, и да некако надокнаде губитак услед општег смањења буџетских прихода. Иако смо велику дворану манастирске Трпезарије оспособили за манастирску славу 4. децембра, нисмо успели да довршимо опремање главне кухиње, као што нисмо могли да реализујемо и све планове на Дохији. Све има своје време и њега готово да не можете надокнадити. Пропуштајући пролеће 2020. дефинитивно смо морали да се реорганизујемо и да активности спроводимо измењеним редом и динамиком, руководећи се бригом да радове на објектима до зимске паузе доведемо у најпожељније могуће стање за презимљавање и почетак нове сезоне. У 2021. надамо се да радове започнемо већ у фебруару и марту. Цела година биће у знаку реализације пројекта обнове Дохије и почетка радова на Игуменарији. То су последњи изгорели објекти који су преостали за реконструкцију.

 Када је реч о обнови Игуменарије и Дохије, одакле је ватра и кренула у свој поход, колико ће то бити у грађевинском смислу комплексан подухват?

– Манастирска Трпезарија, Игуменарија и Дохија чине југозападну целину манастирског утврђења, повезане су масив- ним спољним бедемским зидом, који би био четврти објекат целине, и њихове статичке слабости су суштински узрок пожара. То је и главни разлог због кога је Трпезарија краља Милутина била предмет обимне реконструкције и статичке санације иако је у самом пожару претрпела мања оштећења са своје северне стране. Читаву целину смо истраживали дуже од деценије и тек уз учешће више стручних тимова и институција, из Грчке и Србије, али и појединачних консултаната из других земаља, приступили смо, не само обнови, него уопште решавању свих проблема југозападне стране. Успут смо открили раније непознате делове објеката затрпане испод наслага земље и шута настале након пожара у 18. веку и добили додатни задатак да и њих укључимо у решење проблема.

Пројекат ће бити грађевински сложен, нарочито јер је неопходно сачувати и презентовати преостале делове објеката у исто време са реконстуисањем онога што је неповратно изгубљено и из свега тога тога сачинити одрживу целину. У исто време нама је стално у свести да радови морају бити економични и да их морамо извести у окружењу које у организационом и логистичком смислу представља изазов по себи. Свима је било најважније да усвојени пројекти трајно решавају ахилову пету у погледу заштите градитељског наслеђа манастирског утврђења, а пошто смо навикли да се носимо са пратећим материјалним и организационим тешкоћама, сви који прате подизање Хиландара из пепела, а посебно манастирско братство, верују у способност нашег тима да успешно приведе историјски подухват Обнове Хиландара своме крају. 

 Да ли је реално да се до 2023. заврши потпуна грађевинска обнова онога што је страдало у пожару?

– Са искуством из 2020. разуман човек је принуђен да одговори: да, можемо да завршимо подухват Обнове Хиландара уколико нам живот не приреди непријатна изненађења, као што је била пандемија короне.  Ипак, гајећи наду да је смисао реконструкције Хиландара далеко значајнији од грађевинске обнове, па отуда да има већу вредност и благослов, сматрамо да се Обнова Хиландара дефинитивно може окончати у 2023. При томе не губимо из вида да нас несумњиво чекају додатни изазови као збир последица измењених друштвених и економских околности, а можда и комплекснија ситуација у многим другим пољима. Међутим успели смо да сачувамо језгро искусних стручњака и радника од 2004. до данас и да, осим услед више силе у пролеће 2020, ни једне године не прекинемо радове и поред бројних изазова који се, поштено говорећи, у ствари понављају, само у новом виду и под новом формом. Са таквим искуством временске оквире планирамо, средствима економишемо, али пре свега циљамо да изведени радови буду темељни, квалитетни и да омогуће одржање Хиландара као допринос нашег поколења.

 Има ли бојазни да ће са завршетком грађевинских радова бити умањена брига државе, али и донатора, за Свету царску српску лавру, и поред оцена да би Халандар напрост морао непрестано бити у фокусу, почев од целе српске службе заштите па надаље?

– Хиландар је јединствен иако није једини. Од свог оснивања он је био значајан и важан српском народу, држави и Цркви и о њему су се бринули краљеви, патријарси, државници, трговачке породице, занатски еснафи и како је већ историја одређивала ко је и како је могао. Султанија Мара Бранковић потрудила се да уместо поробљене отаџбине бригу о Хиландару преузму војводе Влашке и Молдавије, а потом да она пређе на Руског цара док се коначно та искра није вратила у отаџбину. У ствари, слепа историја није та која је прописивала ове мене, него је дух нашег народа, иако нам се понекад чини да му то мањка, брижно одржавао континуитет и чувао своје предање.

– Иако је први циљ коме тежимо обнова изгорелих објеката, подухват Обнова Хиландара био је од самог почетка неминовно усмерен на потпуну ревитализацију целокупног наслеђа – истиче Миливој Ранђић. – Хиландар је град у коме је потребно попавити и унапредити инфраструктуру такође разорену пожаром и спасити многе мање целине које су наједене зубом времена. У духу школског примера подухвата интегралне заштите културног добра све активности на обнови руководе се једним детаљним планом који је припремљен након пожара и 2006. усвојен са највишим оценама. Оно на чему се нарочито инсистира представља чињеница да Хиландар интегрише живу монашку заједницу, споменик српско-византијске културе, непроцењиву баштину рукописа, икона и архиве и нетакнуто природно окружење које је човек, монаси са свешћу о творевини Божијој, одржавао и домаћински употребљавао, али не и уништавао. Све ове карактеристике биле су основ за упис Свете Горе као целине у листу светске баштине УНЕСКО-а и све смо их дословно интегрисали у активностима Обнове Хиландара.

        Мирослав Стајић