Mikine slike kao produžetak pesničkih misli

Umetnost to je najzatucanija religija!“, pribeležio je razmišljanja o umetnosti Miroslav Mika Antić u vozu za Beograd u maju 1978. Ovu i druge umne Mikine misli na zajedničkoj izložbi „Legende“ u Domu Vojske Srbije prikazane su na kartončićima uz njegove slike, koje su nastajale uz poetske i prozne tekstove svestranog stvaraoca, koji je pečat ostavio i u našim novinama. 

„Priču da umetnici, rođeni u ravnici, nose u krvi potrebu da usprave svoj zavičaj, naučio sam napamet. Ima tu nečeg ozbiljnijeg, što nema veze sa ravnicom, nego sa ličnom sudbinom. Čovek je u sebi viši nego što ume da zamisli na početku svog hoda kroz nemušto i nemoguće. On nosi strma pitanja i izdužuje um u okomite dubine. To znači da nosi pod lobanjom gravitaciju kosmosa, a ne zemljine kugle.“, zabeležio je Mika za šankom u novom „Dnevniku“ 13.juna 1984.

Na prvom predstavljanju slikarskog opusa Miroslava Antića beogradskoj publici, njegov sin Igor Antić, renomirani konceptualni umetnik koji živi i stvara u Parizu, otkrio je da je jedini od uticaja na njegovo stvaralaštvo koje do sada nije spominjao je verovatno i onaj najvažniji i najlogičniji, jeste uticaj likovnog rada njegovog oca Miroslava Antića.

- Govoriti o tome je uvek najteže, pogotovo kada analizu pravite vi sami i kada pri njoj pokušavate da izbegnete sve ono što je previše intimno i anegdotski. Trebalo je dakle da prođe dosta vremena da bih se uopšte odlučio da napravim paralelu između naših ideja i prosedea. Ova izložba je prvi pokušaj da to uradim, pokazujući kako obojica koristimo tekst u svom umetničkom radu – pojasnio je Igor Antić. 

Kod vojvođanskog sabrata po pesništvu na mađarskom jeziku Ferenca Fehera, s kojim je dosta drugovao, Mika je pribeležio davne 1955.

„Nikad nemoj da pitaš šta znači neko delo. Otkud bi neko znao kad on nije to delo? Uzmi u ruke materijal i sam na sebi proveri. Nikog nemoj da pitaš šta znači neka izložba. Izložba nije ono što ti je pokazano. Ti se pokazuješ njoj. Dužnost je izložbe da te vidi. Stani pred delo i zahtevaj da ti objasni šta ti značiš.“

Mikin slikarski opus kao da je bio potcenjeni deo njegovog stvaralaštva, primećuje njegov sin Igor. Praćenje trendova u likovnoj umetnosti nije nikada ni bila Mikina ambicija, pa njegov slikarski rad nije do danas bio uključen ni u kakva istorijska zbivanja, a Igor uverava da se Mikin slikarski učinak bolje pogleda, jasno je da su ta dela tako savremena i zanatski savladana.

U Mikinoj poslednjoj slikarskoj fazi, razuđeni apstraktni oblici se mešaju sa reljefnim figurativnim oblicima, uz ponovo prisutnu potrebu da se oni imenuju, da im se da tekstualno značenje, pojašnjava Igor.

- Tekst se tu ponovo javlja kao neizostavni deo likovne kompozicije. Iako je pisanje proces za sebe, Mikine mnogo puta precrtane i uokvirene beleške deluju kao crteži. Jer beleška je istovremeno način da se srede misli i da se one grafički predstave. Između literarnog i crtačkog rukopisa mogu se praviti analogije na formalnom planu, što ćete i sami ovde moći da uradite. U početku su reči pa i celi paragrafi bili upisani na poleđinu dela ili okolo slike, u vidu humorističkog komentara ili posvete onima kojima je delo poklonjeno ili opet u vidu opisa vizija iz njegove mašte. Zatim su oni postepeno bivali upisivani i u same slike. Pišući pesme i prozne tekstove, Mika je stalno iznova prepravljao rukopise, dopunjavao ih, pa je one konačne verzije prekucavao i objavljivao a one radne verzije lepio na podlogu i preko njih slikao. Tako reči izviru iz «dubine» slika, prekrivene slojevima lepka, boje i laka, upućuju nas na enigmatična značenja oblika a nekada nas od njih i odvraćaju. Jer jezik ima tu dvojaku sposobnost da precizira i dovodi nas u sumnju – primećuje Igor Antić. 

Otkriva da je njegova namera da kroz ovu izložbu te slike sagledamo na način primeren momentu njihovog nastanka, ni manje ni više nego kao produžetak pesničke misli. Zato je najpre probao da se priseti uslova u kojim su te slike rađene, a zatim i da dešifruje rukopise koji su delimično preslikani, a negde i delimično izbledeli.

- Protumačene reči sam odštampao na kartone i dodao ih slikama kao svojevrsne legende. Smatrao sam da ih vredi izvući na videlo, pokazati ih ljudima jer neke od njih nikada nisu bile objavljene. «Legende» iz naslova naše izložbe su dakle ti kartoni. Ali ne samo oni. Legende su prevashodno sami Mikini komentari koji objašnjavaju naslikane prizore. Legende su i pesme postavljene uz slike jer jedno drugom nije ilustracija nego dopuna, a legende su i njegova kratka razmišljanja o umetnosti, koja su nastala tokom vremena u vozovima, kafanama ili kod prijatelja – precizira Igor Antić.

Među komentarima koje je Mika beležio uz svoja slikarska ostvarenja primetan je ovaj sa severa Banata iz 1985 : „Kad su me prošlog maja zavejale pred Kikindom užasne bele mećave.” Slučajnost ili ne, tik uz taj pejsaž je i slika iz mojih rodnih Čortanovaca sa Zimskog salona „Plavi Dunav” 1972. Ne mogu da se otmem utisku da je u to vreme Mika učestvovao u zimskim i letnjim umetničkim kolonijama na „Plavi Dunav”, u čijem izdanju se između korica prvi put našla zbirka „Garavi sokak”, a ja o tome na početku novinarske karijere prvi objavio vest u „Dnevniku”.  

Milorad Mitrović