Микине слике као продужетак песничких мисли

Уметност то је најзатуцанија религија!“, прибележио је размишљања о уметности Мирослав Мика Антић у возу за Београд у мају 1978. Ову и друге умне Микине мисли на заједничкој изложби „Легенде“ у Дому Војске Србије приказане су на картончићима уз његове слике, које су настајале уз поетске и прозне текстове свестраног ствараоца, који је печат оставио и у нашим новинама. 

„Причу да уметници, рођени у равници, носе у крви потребу да усправе свој завичај, научио сам напамет. Има ту нечег озбиљнијег, што нема везе са равницом, него са личном судбином. Човек је у себи виши него што уме да замисли на почетку свог хода кроз немушто и немогуће. Он носи стрма питања и издужује ум у окомите дубине. То значи да носи под лобањом гравитацију космоса, а не земљине кугле.“, забележио је Мика за шанком у новом „Дневнику“ 13.јуна 1984.

На првом представљању сликарског опуса Мирослава Антића београдској публици, његов син Игор Антић, реномирани концептуални уметник који живи и ствара у Паризу, открио је да је једини од утицаја на његово стваралаштво које до сада није спомињао је вероватно и онај најважнији и најлогичнији, јесте утицај ликовног рада његовог оца Мирослава Антића.

- Говорити о томе је увек најтеже, поготово када анализу правите ви сами и када при њој покушавате да избегнете све оно што је превише интимно и анегдотски. Требало је дакле да прође доста времена да бих се уопште одлучио да направим паралелу између наших идеја и проседеа. Ова изложба је први покушај да то урадим, показујући како обојица користимо текст у свом уметничком раду – појаснио је Игор Антић. 

Код војвођанског сабрата по песништву на мађарском језику Ференца Фехера, с којим је доста друговао, Мика је прибележио давне 1955.

„Никад немој да питаш шта значи неко дело. Откуд би неко знао кад он није то дело? Узми у руке материјал и сам на себи провери. Никог немој да питаш шта значи нека изложба. Изложба није оно што ти је показано. Ти се показујеш њој. Дужност је изложбе да те види. Стани пред дело и захтевај да ти објасни шта ти значиш.“

Микин сликарски опус као да је био потцењени део његовог стваралаштва, примећује његов син Игор. Праћење трендова у ликовној уметности није никада ни била Микина амбиција, па његов сликарски рад није до данас био укључен ни у каква историјска збивања, а Игор уверава да се Микин сликарски учинак боље погледа, јасно је да су та дела тако савремена и занатски савладана.

У Микиној последњој сликарској фази, разуђени апстрактни облици се мешају са рељефним фигуративним облицима, уз поново присутну потребу да се они именују, да им се да текстуално значење, појашњава Игор.

- Текст се ту поново јавља као неизоставни део ликовне композиције. Иако је писање процес за себе, Микине много пута прецртане и уоквирене белешке делују као цртежи. Јер белешка је истовремено начин да се среде мисли и да се оне графички представе. Између литерарног и цртачког рукописа могу се правити аналогије на формалном плану, што ћете и сами овде моћи да урадите. У почетку су речи па и цели параграфи били уписани на полеђину дела или около слике, у виду хумористичког коментара или посвете онима којима је дело поклоњено или опет у виду описа визија из његове маште. Затим су они постепено бивали уписивани и у саме слике. Пишући песме и прозне текстове, Мика је стално изнова преправљао рукописе, допуњавао их, па је оне коначне верзије прекуцавао и објављивао а оне радне верзије лепио на подлогу и преко њих сликао. Тако речи извиру из «дубине» слика, прекривене слојевима лепка, боје и лака, упућују нас на енигматична значења облика а некада нас од њих и одвраћају. Јер језик има ту двојаку способност да прецизира и доводи нас у сумњу – примећује Игор Антић. 

Открива да је његова намера да кроз ову изложбу те слике сагледамо на начин примерен моменту њиховог настанка, ни мање ни више него као продужетак песничке мисли. Зато је најпре пробао да се присети услова у којим су те слике рађене, а затим и да дешифрује рукописе који су делимично пресликани, а негде и делимично избледели.

- Протумачене речи сам одштампао на картоне и додао их сликама као својеврсне легенде. Сматрао сам да их вреди извући на видело, показати их људима јер неке од њих никада нису биле објављене. «Легенде» из наслова наше изложбе су дакле ти картони. Али не само они. Легенде су превасходно сами Микини коментари који објашњавају насликане призоре. Легенде су и песме постављене уз слике јер једно другом није илустрација него допуна, а легенде су и његова кратка размишљања о уметности, која су настала током времена у возовима, кафанама или код пријатеља – прецизира Игор Антић.

Међу коментарима које је Мика бележио уз своја сликарска остварења приметан је овај са севера Баната из 1985 : „Кад су ме прошлог маја завејале пред Кикиндом ужасне беле мећаве.” Случајност или не, тик уз тај пејсаж је и слика из мојих родних Чортановаца са Зимског салона „Плави Дунав” 1972. Не могу да се отмем утиску да је у то време Мика учествовао у зимским и летњим уметничким колонијама на „Плави Дунав”, у чијем издању се између корица први пут нашла збирка „Гарави сокак”, а ја о томе на почетку новинарске каријере први објавио вест у „Дневнику”.  

Милорад Митровић