Maja Pelević: Život posle smrti – onlajn

Ipak, najavljuje “Filozofski teatar”, razgovore koji su se, kao i sva kulturna dešavanja, premestili na internet. Tokom aprila, održavaće se svakog četvrtka u 20 sati, u okviru Bitefove digitalne platforme. Publika će i ovako moći da postavlja pitanja, a prvi takav događaj, ovog četvrtka, ugostiće filozofa Srećka Horvata i reditelja Olivera Frljića.

- Radujem se da se vidimo u virtuelnoj realnosti koja je možda mesto promišljanja naše nove “fizičke” realnosti. – poručuje Maja Pelević.

Povod za razgovor s njom bio je odluka selektora Sterijinog pozorja Svetislava Jovanova da predstav “Lepa Brena prodžekt“ grupe autora (Bitef teatar) bude deo ovogodišnjeg programa.

Poznato je da vas intrigiraju „čudnovate” teme, fenomeni, od pomorandžine kore, do Severne Koreje... Ima li tu nekih pravila i kako ste se (s)našli u ulozi pisca na projektu o Lepoj Breni?!

- Moram priznati da sam bila dosta iznenađena kad su me Olga Dimitrijević i Vlada Aleksić zvali da budem jedna od autorki na tekstu “Lepa Brena prodžekt” pre svega zato što sam se pitala da li ću to umeti i šta ja to imam da kažem o Breni koja mi pre toga nije bila ni na kraj pameti. Ja sam oduvek bila “cecista” i kad sam se bavila fenomenom pop kulture kroz prizmu društvene kritike devedesete su mi bile fokus. Onda kad sam shvatila kako su oni to osmislili odmah sam se prijavila da pišem Brenu koja mi je tematski bila najbliža – Brenu biznismenku, Brenu za XXI vek, Brenu kontradikcija, Brenu nakon Jugoslavije, pada Berlinskog zida i (hladnih) ratova, Brenu brendiranja, Brenu neminovnog starenja i suočavanja sa sopstvenom smrtnošću, Brenu neoliberalnog kapitalizma i svih problema i posledica sistema u kome živimo (i čijem raspadanju, nadam se, trenutno prisustvujemo). “Moja Brena” je doživela vrhunac svoje slave i bogatstva, to je Brena privatnog kapitala čija lutka se osamdesetih prodavala u Jugoslaviji više i od barbike. Ali s druge strane to je Brena koja je doživela da joj novembra 2000. kidnapuju sina, Brena koja ne može da spreči sopstveno telesno propadanje koje nas sve čeka jer “i bogati plaču”, Brena čija se lutka danas prodaje na kupindu raščupana i pomalo zaboravljena. Al’ opet to je i Brena koja se nakon svega toga diže iz pepela i nastavlja dalje, Brena koja ipak i pored svega, jedina uz Zdravka Čolića, nije menjala boju zastave.

Taman kad smo mislili da nam je Jugoslavija dosadila, ono opet... Šta?

- Pitanje Jugoslavije i toga da li nam je dosadila ili nam je zanimljivija nego ikad ranije me tera na razmišljanje o nečemu drugom, što možda i nije toliko drugo. Trenutno evidentno prisustvujemo krizi, moglo bi se reći pucanju ili raspadanju jednog drugog projekta, a to je Evropska unija. Ova zajednica građena na naizgled zdravim temeljima danas pokazuje više nego ikad svoje pravo lice. Počevši od svih (breg)zita, do sve većeg narastajućeg jaza između severa i juga, “dobrih” i “loših”, “uspešnih” i “neuspešnih” zemalja članica, ova (ne)dodirljiva tvrđava u novonastaloj situaciji globalne panike ima sada opravdanje da gradi još veće zidove, da se izoluje unutar svojih nacionalnih država i da na kraju krajeva padne na testu solidarnosti. Da li će nas ova kriza naučiti nešto ili ćemo upasti u još veću ksenofobičnu distopiju nego ikada ranije, vreme će pokazati. Ja sam večiti optimista pa nekako želim da verujem u bolje sutra, makar ono podrazumevalo predviđanja Noama Čomskog o nuklearnom ratu. Ako nismo u stanju da promislimo neke nove oblike zajedništva koje ne počiva na “jednakijima od drugih” onda lepo da se samouništimo i počnemo ljubav iz početka.

Prošle godine na Sterijinom pozorju gledali smo “Bolivud”, sada ćemo Brenu, šta nas čeka sledeće (od vas). Možda „iza svakog grma vreba Dragan Kojić Keba”?

- Moj “Dragan Kojić Keba” ima virtuelne oči, nosi gugl naočare, sve vreme nas posmatra, a da to ni ne znamo, uzima naše podatke i valja ih na digitalnoj berzi. Već neko vreme sam prilično opsednuta tehnološkim distopijama i uticajem svih stvari koje nas okružuju, od društvenih mreža do robota, na čovečanstvo. Imam utisak da sam tu temu tek zagrebala u svom poslednjem komadu “Testirano na ljudima”, a da ću u narednom periodu još više da uronim u taj budući “svet bez ljudi” jer na jesen (ako jeseni uopšte bude bilo) u Bitef teatru sa Nikolom Zavišićem spremam predstavu po motivima Čapekovih “Rosamovih univerzalnih robota”, Vikiliksa, Džulijana Asanža i uzbunjivača koji su promenili svet, života posle smrti koji se možda nastavlja onlajn, jer što da ne.

Igor Burić

Kakva je perspektiva umetnika, kulture, u doba epidemije? Svi nešto spominju Šekspira, hoćete li i vi napisati nešto kapitalno i hoće li ko imati to i zašto da čita kad sve i ako ovo prođe?

- Kad čujem bilo koju reč koja u sebi sadrži reč “kapital” diže mi se kosa na glavi. Tako da sigurno neću napisati ništa kapital-no, al’ se bar nadam da ću napisati nešto komunikativno, možda o nekim budućim komunama. Kad je sve ovo počelo, kao i mnogi ljudi, sa police sam izvukla dva prašnjava opšta mesta svih naših strahova – Kamijevu “Kugu” i Pekićevo “Besnilo”. Evo stoje mi na stolu od početka karantina, bojim se da ih pročitam. Svašta mi se mota po glavi ovih dana, nije da imam nešto mnogo više vremena nego ranije, nego mi prija što i drugi imaju sad to isto vreme, pa paradoksalno mnogo više nego inače međusobno komuniciramo, razmenjujemo ideje, posmatramo svet iz jedne zanimljive perspektive. Stvarno do juče nisam verovala da ćemo prisustvovati nekoj vrsti “kraja istorije”, da ne kažem promeni sveta kakvog znamo, da ćemo doživeti da se licem u lice suočimo sa onim Žižekovim vozom koji nam ide u susret a za koga smo do skoro mislili da je svetlo na kraju tunela. Al’ ko zna, možda nas taj isti voz, nakon što nas pregazi, ipak odvede na neko bolje mesto gde ćemo moći da doživimo drugačiju društvenu organizaciju, drugačiju preraspodelu moći, na mesto gde ćemo doživeti neku novu renesansu u kojoj je neoliberalni kapitalizam mračna prošlost iza nas, kao što je nekada bio feudalizam nakon “Crne smrti”.