Маја Пелевић: Живот после смрти – онлајн

Ипак, најављује “Филозофски театар”, разговоре који су се, као и сва културна дешавања, преместили на интернет. Током априла, одржаваће се сваког четвртка у 20 сати, у оквиру Битефове дигиталне платформе. Публика ће и овако моћи да поставља питања, а први такав догађај, овог четвртка, угостиће филозофа Срећка Хорвата и редитеља Оливера Фрљића.

- Радујем се да се видимо у виртуелној реалности која је можда место промишљања наше нове “физичке” реалности. – поручује Маја Пелевић.

Повод за разговор с њом био је одлука селектора Стеријиног позорја Светислава Јованова да представ “Лепа Брена проџект“ групе аутора (Битеф театар) буде део овогодишњег програма.

Познато је да вас интригирају „чудновате” теме, феномени, од поморанџине коре, до Северне Кореје... Има ли ту неких правила и како сте се (с)нашли у улози писца на пројекту о Лепој Брени?!

- Морам признати да сам била доста изненађена кад су ме Олга Димитријевић и Влада Алексић звали да будем једна од ауторки на тексту “Лепа Брена проџект” пре свега зато што сам се питала да ли ћу то умети и шта ја то имам да кажем о Брени која ми пре тога није била ни на крај памети. Ја сам одувек била “цециста” и кад сам се бавила феноменом поп културе кроз призму друштвене критике деведесете су ми биле фокус. Онда кад сам схватила како су они то осмислили одмах сам се пријавила да пишем Брену која ми је тематски била најближа – Брену бизнисменку, Брену за XXI век, Брену контрадикција, Брену након Југославије, пада Берлинског зида и (хладних) ратова, Брену брендирања, Брену неминовног старења и суочавања са сопственом смртношћу, Брену неолибералног капитализма и свих проблема и последица система у коме живимо (и чијем распадању, надам се, тренутно присуствујемо). “Моја Брена” је доживела врхунац своје славе и богатства, то је Брена приватног капитала чија лутка се осамдесетих продавала у Југославији више и од барбике. Али с друге стране то је Брена која је доживела да јој новембра 2000. киднапују сина, Брена која не може да спречи сопствено телесно пропадање које нас све чека јер “и богати плачу”, Брена чија се лутка данас продаје на купинду рашчупана и помало заборављена. Ал’ опет то је и Брена која се након свега тога диже из пепела и наставља даље, Брена која ипак и поред свега, једина уз Здравка Чолића, није мењала боју заставе.

Таман кад смо мислили да нам је Југославија досадила, оно опет... Шта?

- Питање Југославије и тога да ли нам је досадила или нам је занимљивија него икад раније ме тера на размишљање о нечему другом, што можда и није толико друго. Тренутно евидентно присуствујемо кризи, могло би се рећи пуцању или распадању једног другог пројекта, а то је Европска унија. Ова заједница грађена на наизглед здравим темељима данас показује више него икад своје право лице. Почевши од свих (брег)зита, до све већег нарастајућег јаза између севера и југа, “добрих” и “лоших”, “успешних” и “неуспешних” земаља чланица, ова (не)додирљива тврђава у новонасталој ситуацији глобалне панике има сада оправдање да гради још веће зидове, да се изолује унутар својих националних држава и да на крају крајева падне на тесту солидарности. Да ли ће нас ова криза научити нешто или ћемо упасти у још већу ксенофобичну дистопију него икада раније, време ће показати. Ја сам вечити оптимиста па некако желим да верујем у боље сутра, макар оно подразумевало предвиђања Ноама Чомског о нуклеарном рату. Ако нисмо у стању да промислимо неке нове облике заједништва које не почива на “једнакијима од других” онда лепо да се самоуништимо и почнемо љубав из почетка.

Прошле године на Стеријином позорју гледали смо “Боливуд”, сада ћемо Брену, шта нас чека следеће (од вас). Можда „иза сваког грма вреба Драган Којић Кеба”?

- Мој “Драган Којић Кеба” има виртуелне очи, носи гугл наочаре, све време нас посматра, а да то ни не знамо, узима наше податке и ваља их на дигиталној берзи. Већ неко време сам прилично опседнута технолошким дистопијама и утицајем свих ствари које нас окружују, од друштвених мрежа до робота, на човечанство. Имам утисак да сам ту тему тек загребала у свом последњем комаду “Тестирано на људима”, а да ћу у наредном периоду још више да уроним у тај будући “свет без људи” јер на јесен (ако јесени уопште буде било) у Битеф театру са Николом Завишићем спремам представу по мотивима Чапекових “Росамових универзалних робота”, Викиликса, Џулијана Асанжа и узбуњивача који су променили свет, живота после смрти који се можда наставља онлајн, јер што да не.

Игор Бурић

Каква је перспектива уметника, културе, у доба епидемије? Сви нешто спомињу Шекспира, хоћете ли и ви написати нешто капитално и хоће ли ко имати то и зашто да чита кад све и ако ово прође?

- Кад чујем било коју реч која у себи садржи реч “капитал” диже ми се коса на глави. Тако да сигурно нећу написати ништа капитал-но, ал’ се бар надам да ћу написати нешто комуникативно, можда о неким будућим комунама. Кад је све ово почело, као и многи људи, са полице сам извукла два прашњава општа места свих наших страхова – Камијеву “Кугу” и Пекићево “Беснило”. Ево стоје ми на столу од почетка карантина, бојим се да их прочитам. Свашта ми се мота по глави ових дана, није да имам нешто много више времена него раније, него ми прија што и други имају сад то исто време, па парадоксално много више него иначе међусобно комуницирамо, размењујемо идеје, посматрамо свет из једне занимљиве перспективе. Стварно до јуче нисам веровала да ћемо присуствовати некој врсти “краја историје”, да не кажем промени света каквог знамо, да ћемо доживети да се лицем у лице суочимо са оним Жижековим возом који нам иде у сусрет а за кога смо до скоро мислили да је светло на крају тунела. Ал’ ко зна, можда нас тај исти воз, након што нас прегази, ипак одведе на неко боље место где ћемо моћи да доживимо другачију друштвену организацију, другачију прерасподелу моћи, на место где ћемо доживети неку нову ренесансу у којој је неолиберални капитализам мрачна прошлост иза нас, као што је некада био феудализам након “Црне смрти”.