Likovi bez lica Ljube Bečejskog u Kulturnom centru Novog Sada

Na fotografijama su prikazane žene različitog uzrasta, u različitim odevnim kombinacijama, sa različitim frizurama, šeširima, trakama i „pozama“, ali ono što im je zajedničko je to da im se ne vide lica. Kao ni pozadina, zamagljena digitalnim intervencijama.

Ljuba Bečejski već skoro 30 godina živi i radi u Bukureštu (Rumunija), gde je studirao i diplomirao filmsku kameru na Akademiji za pozorište, film i televiziju „Jon Luka Karađale“. U Novom Sadu je do početka devedesetih radio kao urednik dokumentarnog programa Televizije Novi Sad, a u umetničkim krugovima, pak, najpoznatiji je kao nekadašnji direktor fotografije filmova Želimira Žilnika.

Mene više noge ne služe, a za snimateljski rad potrebna je dobra fizička kondicija, ne samo volja. Tako je to kad ostariš. A i film je jedna komplikovana delatnost, pogotovo u uslovima ovog nazovi siromaštva, kada treba više vremena i energije potrošiti na skupljanje sredstava nego na kreativni akt, tako da sam prešao na individualni akt – digitalnu fotografiju i grafiku, počinje priču o svojoj aktuelnoj izložbi u Kulturnom centru Novog Sada Ljuba Bečejski.

Kad se bavite vizuelnom umetnošću, dodaje, to vam je kao herpes. Ostaje u telu celog života i nikad ne znate kad će i gde će da bukne, veli Bečejski.

Na pitanje o specijalnoj vezi između njega, fotografije i onoga što je na njima, pomalo šeretski se osmehuje i objašnjava da je žena kao subjekat umetnosti prisutna kroz celu ljudsku civilizaciju.

Najplemenitiji oblik života je simbolički prikazan kroz njih, od Eve na ovamo. Dame su one koje posvećuju svom spoljnjem izgledu puno više pažnje nego muškarci. Mi smo više praktični. A to otkriva karakter i razlog zašto baš dame, a ne muškarci, odgovara.

Kako dodaje, u Bukureštu ima jednu lođu kao radni prostor, a ispred nje je autobuska i trolejbuska stanica.

Tamo sedim i radim, pa kad vidim nešto interesantno škljocnem i ova serija od 35 je nastala iz preko 1.200 fotografija, kaže Bečejski.

Osvrćući se na naslov i činjencu da prikazane dame, odnosno njihovi portreti nisu zasnovani na liku, licu, pa se taj njihov karakter prenosi na druge stvari, detalje, Ljuba Bečejski se slaže da su „Portreti bez lika“ pomalo apsurdni.

Portret kao žanr seže duboko u prošlost. Od neolitskog slikarstva i otiska ruke koji je na neki način bio isto portet, noseći u sebi jednu snažnu identifikacionu funkciju – „To sam ja!“ Ta se funkcija vukla i kroz Egipat, Rim, kroz skulpture, mural, sve do fotografije. Sada se vizuelna umetnost oslobađa od identifikacione funkcije, ona je već i u softveru za prepoznavanje lica, a fotografija pronalazi svrhu u psihološkoj identifikaciji. Ja sam želeo kroz ove fotografije potpuno da eliminišem identifikacionu funkciju. Kroz odnos subjekata prema boji, modnom detalju, govoru tela, izvučenom u realističnom fotografskom maniru, dok je ostatak difuzno raspršen, što bi moglo da odvuče pažnju gledaoca u impresionističkom maniru, želeo sam da stupim u interakciju sa posmatračem i ostavim mu mogućnost da izgradi svoj mentalni portret fotografisanog subjekta. Tako je to i u životu. Mi svi jedne druge različito vidimo.

I. Burić