Ликови без лица Љубе Бечејског у Културном центру Новог Сада

На фотографијама су приказане жене различитог узраста, у различитим одевним комбинацијама, са различитим фризурама, шеширима, тракама и „позама“, али оно што им је заједничко је то да им се не виде лица. Као ни позадина, замагљена дигиталним интервенцијама.

Љуба Бечејски већ скоро 30 година живи и ради у Букурешту (Румунија), где је студирао и дипломирао филмску камеру на Академији за позориште, филм и телевизију „Јон Лука Карађале“. У Новом Саду је до почетка деведесетих радио као уредник документарног програма Телевизије Нови Сад, а у уметничким круговима, пак, најпознатији је као некадашњи директор фотографије филмова Желимира Жилника.

Мене више ноге не служе, а за сниматељски рад потребна је добра физичка кондиција, не само воља. Тако је то кад остариш. А и филм је једна компликована делатност, поготово у условима овог назови сиромаштва, када треба више времена и енергије потрошити на скупљање средстава него на креативни акт, тако да сам прешао на индивидуални акт – дигиталну фотографију и графику, почиње причу о својој актуелној изложби у Културном центру Новог Сада Љуба Бечејски.

Кад се бавите визуелном уметношћу, додаје, то вам је као херпес. Остаје у телу целог живота и никад не знате кад ће и где ће да букне, вели Бечејски.

На питање о специјалној вези између њега, фотографије и онога што је на њима, помало шеретски се осмехује и објашњава да је жена као субјекат уметности присутна кроз целу људску цивилизацију.

Најплеменитији облик живота је симболички приказан кроз њих, од Еве на овамо. Даме су оне које посвећују свом спољњем изгледу пуно више пажње него мушкарци. Ми смо више практични. А то открива карактер и разлог зашто баш даме, а не мушкарци, одговара.

Како додаје, у Букурешту има једну лођу као радни простор, а испред ње је аутобуска и тролејбуска станица.

Тамо седим и радим, па кад видим нешто интересантно шкљоцнем и ова серија од 35 је настала из преко 1.200 фотографија, каже Бечејски.

Осврћући се на наслов и чињенцу да приказане даме, односно њихови портрети нису засновани на лику, лицу, па се тај њихов карактер преноси на друге ствари, детаље, Љуба Бечејски се слаже да су „Портрети без лика“ помало апсурдни.

Портрет као жанр сеже дубоко у прошлост. Од неолитског сликарства и отиска руке који је на неки начин био исто портет, носећи у себи једну снажну идентификациону функцију – „То сам ја!“ Та се функција вукла и кроз Египат, Рим, кроз скулптуре, мурал, све до фотографије. Сада се визуелна уметност ослобађа од идентификационе функције, она је већ и у софтверу за препознавање лица, а фотографија проналази сврху у психолошкој идентификацији. Ја сам желео кроз ове фотографије потпуно да елиминишем идентификациону функцију. Кроз однос субјеката према боји, модном детаљу, говору тела, извученом у реалистичном фотографском маниру, док је остатак дифузно распршен, што би могло да одвуче пажњу гледаоца у импресионистичком маниру, желео сам да ступим у интеракцију са посматрачем и оставим му могућност да изгради свој ментални портрет фотографисаног субјекта. Тако је то и у животу. Ми сви једне друге различито видимо.

И. Бурић