Lapatanov: Balet je danas pastorče srpske kulture

Lapatanov se seća "zlatnog doba" beogradskog Baleta kada je taj ansambl spadao u pet najboljih ansambala u svetu, kada su gostovali diljem planete, pozivani na festivale, a baletski umetnici bili ugledni i poštovani članovi društva sa kredibilitetom, na koje je država obraćala pažnju.

"Mi smo bili kolektiv, porodica, zajednica okupljena oko istog cilja, iste misije - poštovanja prema profesiji i publici. Znalo se tada ko može i zašto da postane član ansambla, kriterijumi su bili strogi, repertoar se planirao unapred, postojala je hijerarhija, radno vreme je bilo precizirano, ansambl je brojao 55 umetnika gde su svi igrali sve, osim primabalerina i prvaka, ali su i oni uskakali, ako je bilo potrebno, u uloge manjeg formata", rekla je Lapatanov Tanjugu.

Predstave se, prema njenim rečima, nisu otkazivale zbog nečije povrede niti arogancije, nikome nije padalo na pamet da odbije ili kaže "neću", radna disciplina je bila na visokom nivou, ali danas Lapatanov smatra da je balet postao pastorče srpske kulture.

Ona skreće pažnju da ansambli Narodnog pozorišta u Beogradu i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu rade u veoma teškim uslovima, zanemaruju se specifičnosti, imperativi i profesionalne potrebe igrača i čini se kao da su ti ansambli "poslednja rupa na svirali".

Lapatanov dalje primećuje da je ansambl Narodnog pozorišta u Beogradu kabast i bez potrebe broji skoro 100 članova, da je zbog nesklada između Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju i Pravilnika o radnim mestima, odnosno poslovima, onemogućeno zapošljavanje mladih igrača i odlazak starijih u penziju.

"Trenutna zakonska regulativa preti da uništi balet kao jednu čitavu umetničku oblast, onemogućavajuhi zapošljavanje mladih igrača i odlazak starijih u penziju. U moje vreme se u zasluženju penziju odlazilo na vreme i kako profesija nalaže. Time se otvarao prostor za mlade igrače, jer balet jeste profesija mladih i mladosti", kaže Lapatanov.

Ona primećuje i da je naša "kulturna delatnost na neki način kolonizovana i trpi pritisak uvoza gotovih plesnih predstava sa inostrane scene koje se samo gledaju, jer sa njihovim kreatorima naša sredina nema nikakvih bitnijih kontakata, niti koristi".

Kao članica Komisije Ministarstva kulture i informisanja, koja je razmatrala raspodelu sredstava u oblasti umetničke igre, Lapatanov je primetila da valjanih projekata i ideja uvek ima, ali da je isuviše dugo država značajno ulagala u međunarodna gostovanja u oblasti umetničke igre, dok je domaće umetnike "prepustila stihiji tržišta kulture u nastajanju", čime je narušen kontinuitet stvaralaštva plesnih umetnika.

"Imamo čitave sposobne timove koji se sticajem okolnosti bore sa vetrenjačama, jer je najmanje 10 godina naše resorno ministarstvo bilo zaslepljeno samo jednim projektom u oblasti umetničke igre", istakla je Lapatanov, koju je porazio nedostatak projekata u oblasti baletske umetnosti s ozbirom da je mnogo više projekata bilo iz oblasti savremene igre, a najbrojniji su bili iz oblasti izvornog narodnog i amaterskog stvaralaštva.

Rešenja za postojeću situaciju Lapatanov vidi u Strategiji kulturnog razvoja, u kojoj Ministarstvo kulture, ističe potrebu temeljne reforme postojećih ansambala klasičnog baleta, predlaže osnivanje fondova za finansiranje troškova "tranzicije" igrača, uspostavljanje sistema stalne podrške domaćem stvaralaštvu, intenziviranje gostovanja značajnih dela umetničke igre po gradovima Srbije, formiranje centra za umetničku igru, formiranje nižih škola po Srbiji kako bi obrazovanje u toj oblasti bilo što dostupnije.

Ona naglašava da je potrebno baletsko obrazovanje učiniti dostupnijim deci u manjim sredinama i popularizovati tu umetnost kroz lokalne kulturne centre i medije, da "balet siđe među narod" iz koga je odavno izopšten.

Lapatanov naglašava i da balet i umetnička igra nikako ne smeju da budu privilegija samo publike u Beogradu i Novom Sadu, da su potrebna gostovanja ansambala Narodnog pozorišta i Srpskog narodnog pozorišta po teatrima u Srbiji.