Лапатанов: Балет је данас пасторче српске културе

Лапатанов се сећа "златног доба" београдског Балета када је тај ансамбл спадао у пет најбољих ансамбала у свету, када су гостовали диљем планете, позивани на фестивале, а балетски уметници били угледни и поштовани чланови друштва са кредибилитетом, на које је држава обраћала пажњу.

"Ми смо били колектив, породица, заједница окупљена око истог циља, исте мисије - поштовања према професији и публици. Знало се тада ко може и зашто да постане члан ансамбла, критеријуми су били строги, репертоар се планирао унапред, постојала је хијерархија, радно време је било прецизирано, ансамбл је бројао 55 уметника где су сви играли све, осим примабалерина и првака, али су и они ускакали, ако је било потребно, у улоге мањег формата", рекла је Лапатанов Танјугу.

Представе се, према њеним речима, нису отказивале због нечије повреде нити ароганције, никоме није падало на памет да одбије или каже "нећу", радна дисциплина је била на високом нивоу, али данас Лапатанов сматра да је балет постао пасторче српске културе.

Она скреће пажњу да ансамбли Народног позоришта у Београду и Српског народног позоришта у Новом Саду раде у веома тешким условима, занемарују се специфичности, императиви и професионалне потребе играча и чини се као да су ти ансамбли "последња рупа на свирали".

Лапатанов даље примећује да је ансамбл Народног позоришта у Београду кабаст и без потребе броји скоро 100 чланова, да је због несклада између Закона о пензионом и инвалидском осигурању и Правилника о радним местима, односно пословима, онемогућено запошљавање младих играча и одлазак старијих у пензију.

"Тренутна законска регулатива прети да уништи балет као једну читаву уметничку област, онемогућавајухи запошљавање младих играча и одлазак старијих у пензију. У моје време се у заслужењу пензију одлазило на време и како професија налаже. Тиме се отварао простор за младе играче, јер балет јесте професија младих и младости", каже Лапатанов.

Она примећује и да је наша "културна делатност на неки начин колонизована и трпи притисак увоза готових плесних представа са иностране сцене које се само гледају, јер са њиховим креаторима наша средина нема никаквих битнијих контаката, нити користи".

Као чланица Комисије Министарства културе и информисања, која је разматрала расподелу средстава у области уметничке игре, Лапатанов је приметила да ваљаних пројеката и идеја увек има, али да је исувише дуго држава значајно улагала у међународна гостовања у области уметничке игре, док је домаће уметнике "препустила стихији тржишта културе у настајању", чиме је нарушен континуитет стваралаштва плесних уметника.

"Имамо читаве способне тимове који се стицајем околности боре са ветрењачама, јер је најмање 10 година наше ресорно министарство било заслепљено само једним пројектом у области уметничке игре", истакла је Лапатанов, коју је поразио недостатак пројеката у области балетске уметности с озбиром да је много више пројеката било из области савремене игре, а најбројнији су били из области изворног народног и аматерског стваралаштва.

Решења за постојећу ситуацију Лапатанов види у Стратегији културног развоја, у којој Министарство културе, истиче потребу темељне реформе постојећих ансамбала класичног балета, предлаже оснивање фондова за финансирање трошкова "транзиције" играча, успостављање система сталне подршке домаћем стваралаштву, интензивирање гостовања значајних дела уметничке игре по градовима Србије, формирање центра за уметничку игру, формирање нижих школа по Србији како би образовање у тој области било што доступније.

Она наглашава да је потребно балетско образовање учинити доступнијим деци у мањим срединама и популаризовати ту уметност кроз локалне културне центре и медије, да "балет сиђе међу народ" из кога је одавно изопштен.

Лапатанов наглашава и да балет и уметничка игра никако не смеју да буду привилегија само публике у Београду и Новом Саду, да су потребна гостовања ансамбала Народног позоришта и Српског народног позоришта по театрима у Србији.