Koviljska čuda

Dok je nas nekoliko postdiplomskih studenata radili po konacima manastira pomažući ocu Nikodimu u čišćenju i sređivanju ovih, tada zapuštenih, ali starinski lepih prostorija, nekako sam osećao kao da je veliki patnik i veliki znalac Jovan Rajić uvek tu negde oko nas, ma gde se mi makli i ma gde se denuli. Možda je upravo taj mistički susret bio presudan da kasnije, kao sekretar Matice srpske, predložim svojoj ustanovi i da  organizujem pripremu fototipskog izdanja Rajićeve Istorije raznih slavenskih narodov najpače Bolgar, Horvatov i Serbov (Beč 1794 -1795): za predgovor sam zamolio vodećeg srpskog istoričara medijevalistu akademika Simu Ćurkovića, a za filološke pogovore dvojicu stručnjaka - izvrsnog znalca srpskog književnog jezika XVIII veka akademika Aleksandra Mladenovića i sjajnog poznavaoca ruskoslovenskog jezika prof. Bogdana Terzića.

Tako zamišljena ova knjiga se, u izdanju Matice srpske i IK Orfeus iz Novog Sada, pojavila 2002. godine, a onoliko koliko sam ja uložio organizacione energije u njenu pripremu toliko je moj prijatelj iz studentskih dana i vlasnik Orfeusa, pesnik Selimir Radulović, uložio veštine u obezbeđenje štampe i u plasman ove dragocene knjige. Ja sam ovo izdanje pokrenuo tvrdo verujući da se uvek treba vraćati izvorima starih, srednjovekovnih i baroknih istorijskih saznanja, pa i sintezama u rasponu od Letopisa popa Dukljanina, Hronika grofa Đorđa Brankovića, pa do Kraljevstva Slovena Mavra Orbina i Rajićeve Istorije, te da to treba činiti uprkos nedvosmislenom opredeljenju za načela kritičke istoriografije. Selimir je pribavljanje sredstava, brigu o štampi, o izgledu knjige i o njenoj distribuciji veoma uspešno obavio, tako da su među prenumerantima bili mitropolit Amfilohije (Radović), episkop Irinej (Bulović), episkop Porfirije (Perić), episkop Joanikije (Mićović), potom Matija Bećković, Radovan Karadžić, Miroslav Toholj, Dragutin Zelenović, Milorad Vučelić, Kosta Čavoški, Jovan Delić i mnogi drugi. Bilo je to treće izdanje ove dragocene i uticajne Istorije koju je napisao arhimandrit sveto-arhangelskog manastira Kovilja.

Ima Kovilj još mnogo svojih što većih što manjih čuda. Jedno takvo čudo je vispreni, apartni filosofski pisac Jovan Ćulum kojeg sam imao zadovoljstvo da upoznam i da u raznim prilikama razgovaram, uglavnom u Akademiji nauka i umetnosti (tada VANU) u Novom Sadu. U tim razgovorima ovaj tihi, nenametljivi čovek pričao mi je o atmosferi na Filozofskom fakultetu u Beogradu odmah posle II svetskog rata, a taj fakultet i istu studijsku grupu pohađali su kako Ćulum tako i moj otac Mileta, tako da su se oni znali još i iz tog perioda. Jovan Ćulum predstavlja jedan zanimljiv slučaj filosofa sklonog postavkama logičkog pozitivizma, a istovremeno i otvorenog za izražajne mogućnosti eseja kao žanra. Kovilj ume da spoji i ono što se čini da nije baš lako spojiti.

Ovoj klasi velikih koviljskih događanja mogao bi se i morao, bez sumnje, dodati brilijantni  putopisac i zagonetni, zakučasti romansijer Stevan Pešić. A u vezi sa ovim neobičnim Koviljčaninom, u mom životu i životu moje porodice desilo se jedno čudo koje po mnogo čemu podseća na anđeosku pojavu moje Tece. Moja neprežaljena supruga Minja, koja sada sve ovo sluša sa nebeskih visina, prijateljevala je s našom komšinicom Anom, tako da je naša ćerka u Ani imala svoju anđeosku tetku, a Anina ćerka Zorica u mojoj Minji svoju Tecu. A kada je došlo vreme koje dolazi, Anina ćerka Zorica udala se za jednog prekrasnog momka iz Kovilja, koji je - gle čuda! – bio baš iz porodice Pešić. I on, Miloš, naučio nas je da u Kovilju tako izgovaraju ovo prezime, s dugosilaznim akcentom, što je prirodno jer je ono nastalo od imena Pêša (dugosilazni akcenat), a ne od imena Pëša (kratkosilazni akcenat). Eto, tako mi neprestano učimo jedni od drugih, a nekakav blagoslov dođe i kad se njemu ne nadate.

Uprkos svim učenjima, ja znam da o Kovilju nisam ni izbliza dovoljno naučio, te da ću morati, kao i svaki ponavljač rešen da popuni sopstvene praznine u znanju, pažljivo da dočitam romane Stevana Pešića da bih, uz ono što znam, otkrio šta sve ne znam o misteriji Šajkaške, Kovilja, njegovog rita, i Dunava koji ovuda mirno, milenijumima protiče. Sve je tu mirno i tiho, a iza svega toga se prikriva teška ravničarska misterija koju, ponekad, možete da nazrete u nekim umetničkim delima ili ljudskim činovima. Recimo na platnima Koviljčanina Gige Đuragića, i to manje na onima gde slikar neposredno prikazuje Kovilj i njegove prepoznatljive građevine, a više u onoj čaroliji sa kojom se pred posmatrača pojavljuje zemlja, oranica, sva masna, jesenja, uzorana i pripremljena za prezimljavanje, sva vlažna od jesenjih kiša ili od snegova koji se skupljaju po brazdama, pa se pretvaraju u barice čim malo ojuži. Istina je da su zemlju, njive i oranice, u različitim izražajnim oblicima, kao prepoznatljivi činilac pikturalnosti vojvođanskog pejzaža, umeli da prikažu i drugi neki majstori. Pri tom se može uočiti kako su modernistički klasici poput Save Šumanovića, Milana Konjovića ili Save Stojkova izrazitije skloni slikama zemlje koja donosi plodove (žitna polja, zelena trava, stabla koja bujaju i sl.), a nešto mlađi majstori poput Milana Kečića ili Gige Đuragića u svojim traganjima dolaze do ogoljene zemlje, do oranice i istrošenog černozema koji tek u pamćenju sopstvenih ritmova čuvaju slike plodova: sadašnjost je ovde više u znaku ‘puste zemlje’ za koju se nameće nedoumica da li uopšte može nastaviti s ritmovima obnove i ponovnog rađanja. U svakom slučaju, ta jednostavnost slike uzorane zemlje ima nečeg odista misterijskog, tajanstvenog i neizvesnog.

        Ivan Negrišorac