Ковиљска чуда

Док је нас неколико постдипломских студената радили по конацима манастира помажући оцу Никодиму у чишћењу и сређивању ових, тада запуштених, али старински лепих просторија, некако сам осећао као да је велики патник и велики зналац Јован Рајић увек ту негде око нас, ма где се ми макли и ма где се денули. Можда је управо тај мистички сусрет био пресудан да касније, као секретар Матице српске, предложим својој установи и да  организујем припрему фототипског издања Рајићеве Историје разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов (Беч 1794 -1795): за предговор сам замолио водећег српског историчара медијевалисту академика Симу Ћурковића, а за филолошке поговоре двојицу стручњака - изврсног зналца српског књижевног језика XVIII века академика Александра Младеновића и сјајног познаваоца рускословенског језика проф. Богдана Терзића.

Тако замишљена ова књига се, у издању Матице српске и ИК Орфеус из Новог Сада, појавила 2002. године, а онолико колико сам ја уложио организационе енергије у њену припрему толико је мој пријатељ из студентских дана и власник Орфеуса, песник Селимир Радуловић, уложио вештине у обезбеђење штампе и у пласман ове драгоцене књиге. Ја сам ово издање покренуо тврдо верујући да се увек треба враћати изворима старих, средњовековних и барокних историјских сазнања, па и синтезама у распону од Летописа попа Дукљанина, Хроника грофа Ђорђа Бранковића, па до Краљевства Словена Мавра Орбина и Рајићеве Историје, те да то треба чинити упркос недвосмисленом опредељењу за начела критичке историографије. Селимир је прибављање средстава, бригу о штампи, о изгледу књиге и о њеној дистрибуцији веома успешно обавио, тако да су међу пренумерантима били митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Иринеј (Буловић), епископ Порфирије (Перић), епископ Јоаникије (Мићовић), потом Матија Бећковић, Радован Караџић, Мирослав Тохољ, Драгутин Зеленовић, Милорад Вучелић, Коста Чавошки, Јован Делић и многи други. Било је то треће издање ове драгоцене и утицајне Историје коју је написао архимандрит свето-архангелског манастира Ковиља.

Има Ковиљ још много својих што већих што мањих чуда. Једно такво чудо је виспрени, апартни философски писац Јован Ћулум којег сам имао задовољство да упознам и да у разним приликама разговарам, углавном у Академији наука и уметности (тада ВАНУ) у Новом Саду. У тим разговорима овај тихи, ненаметљиви човек причао ми је о атмосфери на Филозофском факултету у Београду одмах после II светског рата, а тај факултет и исту студијску групу похађали су како Ћулум тако и мој отац Милета, тако да су се они знали још и из тог периода. Јован Ћулум представља један занимљив случај философа склоног поставкама логичког позитивизма, а истовремено и отвореног за изражајне могућности есеја као жанра. Ковиљ уме да споји и оно што се чини да није баш лако спојити.

Овој класи великих ковиљских догађања могао би се и морао, без сумње, додати брилијантни  путописац и загонетни, закучасти романсијер Стеван Пешић. А у вези са овим необичним Ковиљчанином, у мом животу и животу моје породице десило се једно чудо које по много чему подсећа на анђеоску појаву моје Теце. Моја непрежаљена супруга Миња, која сада све ово слуша са небеских висина, пријатељевала је с нашом комшиницом Аном, тако да је наша ћерка у Ани имала своју анђеоску тетку, а Анина ћерка Зорица у мојој Мињи своју Тецу. А када је дошло време које долази, Анина ћерка Зорица удала се за једног прекрасног момка из Ковиља, који је - гле чуда! – био баш из породице Пешић. И он, Милош, научио нас је да у Ковиљу тако изговарају ово презиме, с дугосилазним акцентом, што је природно јер је оно настало од имена Пêша (дугосилазни акценат), а не од имена Пëша (краткосилазни акценат). Ето, тако ми непрестано учимо једни од других, а некакав благослов дође и кад се њему не надате.

Упркос свим учењима, ја знам да о Ковиљу нисам ни изблиза довољно научио, те да ћу морати, као и сваки понављач решен да попуни сопствене празнине у знању, пажљиво да дочитам романе Стевана Пешића да бих, уз оно што знам, открио шта све не знам о мистерији Шајкашке, Ковиља, његовог рита, и Дунава који овуда мирно, миленијумима протиче. Све је ту мирно и тихо, а иза свега тога се прикрива тешка равничарска мистерија коју, понекад, можете да назрете у неким уметничким делима или људским чиновима. Рецимо на платнима Ковиљчанина Гиге Ђурагића, и то мање на онима где сликар непосредно приказује Ковиљ и његове препознатљиве грађевине, а више у оној чаролији са којом се пред посматрача појављује земља, ораница, сва масна, јесења, узорана и припремљена за презимљавање, сва влажна од јесењих киша или од снегова који се скупљају по браздама, па се претварају у барице чим мало ојужи. Истина је да су земљу, њиве и оранице, у различитим изражајним облицима, као препознатљиви чинилац пиктуралности војвођанског пејзажа, умели да прикажу и други неки мајстори. При том се може уочити како су модернистички класици попут Саве Шумановића, Милана Коњовића или Саве Стојкова изразитије склони сликама земље која доноси плодове (житна поља, зелена трава, стабла која бујају и сл.), а нешто млађи мајстори попут Милана Кечића или Гиге Ђурагића у својим трагањима долазе до огољене земље, до оранице и истрошеног чернозема који тек у памћењу сопствених ритмова чувају слике плодова: садашњост је овде више у знаку ‘пусте земље’ за коју се намеће недоумица да ли уопште може наставити с ритмовима обнове и поновног рађања. У сваком случају, та једноставност слике узоране земље има нечег одиста мистеријског, тајанственог и неизвесног.

        Иван Негришорац