INTERVJU Aleksandra Odić, rediteljka: Trenuci maštanja u samoći

Ovo ostvarenje prikazuje susret mlade medicinske sestre i njene pacijentkinje istog uzrasta Fride, na granici profesionalne distance i želje za bliskošću.

Aleksandra Odić, poreklom sa ovih balkanskih prostora, emigrirala je sa svojim roditeljima iz BiH u Nemačku još kao dete, gde je postepeno gradila svoju karijeru. Na festivala „Merlinka”, koji će biti održan od 8. do 11. decembra, biće jedna od specijalnih festivalskih gostiju, dok će se “Frida” na festivalskom repertoaru naći u petak, 9. decembra, u 19 časova i u Kulturnom centru Novog Sada. 

 Za film „Frida” preneli ste svoje lično iskustvo iz susreta sa pacijentkinjom obolelom od side, dok ste radili u bolnici. Koliko je bilo izazovno baviti se tako ličnim doživljajem, a istovremeno ga učiniti univerzalnim za gledaoce i distancirati se kao rediteljka?

– Vreme koje je prošlo između ličnog doživljaja i nastanka filma je donijelo potrebnu distancu, kao i promjena perspektive u mom životu. Želja da se emocije i tema prenesu na filmsko platno je učinila film mogućim.

 Koliko vam je bilo teško dočarati emocije dve glavne protagonistkinje uz veoma malo reči i bez eksplicitnog iskazivanja?

– Nije bilo lako, ali smo se odlučili da mnogo ostavimo neizrečenog kako bismo probali da vremenu, koje njih dve zajedno provode, damo tu vrstu atmosfere, u kojoj se emocije razvijaju i pokazuju neverbalno. Pogledi, držanje tela, vreme koje posvećuju jedna drugoj, trenuci maštanja u samoći…

 Da li vam je format kratkog filma više pomogao ili odmogao pri kreiranju ove priče? Da li ste možda razmišljali i o sličnoj priči u celovečernjem igranom formatu?

– Format kratkog metra narativno funcioniše na drugi način nego celovečernji film. A kratka forma je trenutku nastanka filma bila pravilan odabir za „Fridu”. No, teme i susreti oko kojih film kruži i koje ovde na kratak način obrađuje, i dalje me zanimaju, i moguće je da im se opet posvetim i u nekoj drugoj ili dužoj formi.

 Kako ste u Nemačkoj uplovili u svet umetnosti i koliko se dugo bavite filmom? Kako je tekao vaš rad i umetnička karijera pre filma „Frida“?

– Pre studija filmske režije na DFFB-u Berlinu sam se nekoliko godina bavila glumom. I moji prvi koraci u svetu sedme umetnosti bili su ispred kamere. A pre „Fride” sam snimila nekoliko kratkih filmova, jedan od njih, „Kineski zid”,  snimila sam u Bosni gde sam rođena. Poznajem dve kulture, nemačku i bosansku, odnosno bivšu jugoslovensku, i obe se reflektuju u mom radu. Inače, fotografija i pisanje su me interesovali još u detinjstvu i njima sam se počela baviti veoma rano.

 Na koji način se to iskustvo života vas i vaših roditelja u eks-Ju reflektuje u vašem radu i razmišljanju o pristupu umetnosti?

– Moj dom je u Berlinu, ali značaj iskustva migracije i raznolikosti mog kulturološkog bekgraunda je velik. Taj mnogima poznat životni osećaj je interesantno podeliti, komunicirati ga kroz umetnost. Nažalost, trenutno se mostovi ruše, a zidovi grade, na globalnom nivou. To ne treba biti jedina slika realnosti. Ako ljudi imaju pozitivno iskustvo zajedništva, ili ga nose u svom identitetu i najranijoj socijalizaciji, tu ideju kao opciju ne mogu ignorisati. Naprotiv, ta opcija je želja i podsticaj.

 Da li su vam nagrade koje je film dobio otvorile neka vrata i šta se u vašoj karijeri dešavalo potom? Na čemu trenutno radite?

– Nagrade sigurno ističu vidljivost mog rada i, nadam se, izazivaju interes za moj budući rad. Upravo sam završila snimanje filma u Berlinu a sad spremam sledeći film, koji ćemo snimati u Nemačkoj i u BiH. Prvi, tek snimljeni, je film o ženi po imenu Filo koja živi u Berlinu. A film koji trenutno pripremam je o ljudima migrantskog identiteta, sa post-ratnim iskustvom u potrazi za celovitošću.

Govorili ste o značaju većeg učešća rediteljki u filmskoj industriji kao i njima namenjenih nagrada. Kakva je u tom pogledu situacija u Nemačkoj, koju odavde obično doživljavamo kao zemlju progresivnih tendencija?

– Situacija se po pitanju učešća rediteljki u filmskoj industriji zadnjih godina znatno poboljšala. Radi se na tome da uspostavimo balans koji se prepoznaje i u brojevima, što je trenutno jako bitno. Ranije gotovo da nismo imali ženskih uzora u režiji. To se menja i to vidim kao pozitivan i značajan pomak, ne samo za Nemačku.

 Koliko ste trenutno u kontaktu sa umetničkim scenama u zemljama bivše Jugoslavije i koliko vam znači dolazak na festivale kao što je Merlinka?

– Trenutno sam intenzivno u kontaktu sa našim umetničkim scenama, što me vrlo raduje. Poziv na Merlinku me je posebno obradovao, jer takva vrsta filmskog festivala aktivno i hrabro stavlja fokus na diverzitet življenja i ljubavi, kao i na postojeće diskriminacije. Čast mi je učestvovati.

N. Marković