ИНТЕРВЈУ Александра Одић, редитељка: Тренуци маштања у самоћи

Ово остварење приказује сусрет младе медицинске сестре и њене пацијенткиње истог узраста Фриде, на граници професионалне дистанце и жеље за блискошћу.

Александра Одић, пореклом са ових балканских простора, емигрирала је са својим родитељима из БиХ у Немачку још као дете, где је постепено градила своју каријеру. На фестивала „Мерлинка”, који ће бити одржан од 8. до 11. децембра, биће једна од специјалних фестивалских гостију, док ће се “Фрида” на фестивалском репертоару наћи у петак, 9. децембра, у 19 часова и у Културном центру Новог Сада. 

 За филм „Фрида” пренели сте своје лично искуство из сусрета са пацијенткињом оболелом од сиде, док сте радили у болници. Колико је било изазовно бавити се тако личним доживљајем, а истовремено га учинити универзалним за гледаоце и дистанцирати се као редитељка?

– Време које је прошло између личног доживљаја и настанка филма је донијело потребну дистанцу, као и промјена перспективе у мом животу. Жеља да се емоције и тема пренесу на филмско платно је учинила филм могућим.

 Колико вам је било тешко дочарати емоције две главне протагонисткиње уз веома мало речи и без експлицитног исказивања?

– Није било лако, али смо се одлучили да много оставимо неизреченог како бисмо пробали да времену, које њих две заједно проводе, дамо ту врсту атмосфере, у којој се емоције развијају и показују невербално. Погледи, држање тела, време које посвећују једна другој, тренуци маштања у самоћи…

 Да ли вам је формат кратког филма више помогао или одмогао при креирању ове приче? Да ли сте можда размишљали и о сличној причи у целовечерњем играном формату?

– Формат кратког метра наративно фунционише на други начин него целовечерњи филм. А кратка форма је тренутку настанка филма била правилан одабир за „Фриду”. Но, теме и сусрети око којих филм кружи и које овде на кратак начин обрађује, и даље ме занимају, и могуће је да им се опет посветим и у некој другој или дужој форми.

 Како сте у Немачкој упловили у свет уметности и колико се дуго бавите филмом? Како је текао ваш рад и уметничка каријера пре филма „Фрида“?

– Пре студија филмске режије на DFFB-u Берлину сам се неколико година бавила глумом. И моји први кораци у свету седме уметности били су испред камере. А пре „Фриде” сам снимила неколико кратких филмова, један од њих, „Кинески зид”,  снимила сам у Босни где сам рођена. Познајем две културе, немачку и босанску, односно бившу југословенску, и обе се рефлектују у мом раду. Иначе, фотографија и писање су ме интересовали још у детињству и њима сам се почела бавити веома рано.

 На који начин се то искуство живота вас и ваших родитеља у екс-Ју рефлектује у вашем раду и размишљању о приступу уметности?

– Мој дом је у Берлину, али значај искуства миграције и разноликости мог културолошког бекграунда је велик. Тај многима познат животни осећај је интересантно поделити, комуницирати га кроз уметност. Нажалост, тренутно се мостови руше, а зидови граде, на глобалном нивоу. То не треба бити једина слика реалности. Ако људи имају позитивно искуство заједништва, или га носе у свом идентитету и најранијој социјализацији, ту идеју као опцију не могу игнорисати. Напротив, та опција је жеља и подстицај.

 Да ли су вам награде које је филм добио отвориле нека врата и шта се у вашој каријери дешавало потом? На чему тренутно радите?

– Награде сигурно истичу видљивост мог рада и, надам се, изазивају интерес за мој будући рад. Управо сам завршила снимање филма у Берлину а сад спремам следећи филм, који ћемо снимати у Немачкој и у БиХ. Први, тек снимљени, је филм о жени по имену Фило која живи у Берлину. А филм који тренутно припремам је о људима мигрантског идентитета, са пост-ратним искуством у потрази за целовитошћу.

Говорили сте о значају већег учешћа редитељки у филмској индустрији као и њима намењених награда. Каква је у том погледу ситуација у Немачкој, коју одавде обично доживљавамо као земљу прогресивних тенденција?

– Ситуација се по питању учешћа редитељки у филмској индустрији задњих година знатно побољшала. Ради се на томе да успоставимо баланс који се препознаје и у бројевима, што је тренутно јако битно. Раније готово да нисмо имали женских узора у режији. То се мења и то видим као позитиван и значајан помак, не само за Немачку.

 Колико сте тренутно у контакту са уметничким сценама у земљама бивше Југославије и колико вам значи долазак на фестивале као што је Мерлинка?

– Тренутно сам интензивно у контакту са нашим уметничким сценама, што ме врло радује. Позив на Мерлинку ме је посебно обрадовао, јер таква врста филмског фестивала активно и храбро ставља фокус на диверзитет живљења и љубави, као и на постојеће дискриминације. Част ми је учествовати.

Н. Марковић