Bašičević Antić: Život i smrt umetnosti

O konceptu, sloganu i odabiru umetnika razgovarali smo sa članicom autorskog tima, Ivanom Bašičević Antić.

Koja je geneza naziva manifestacije „Smrt umetnosti, živela umetnost!“ i šta on predstavlja u kontekstu ovogodišnjeg izdanja Bijenala?

Naziv „Smrt umetnosti! Živela umetnost!“ predstavlja suštinu našeg viđenja (pri čemu pod naše podrazumem viđenje kustoskog tima) osnovne dileme sa kojom su se izabrani umetnici susretali u svom radu. Navedenim umetnicima su se dileme nastale preispitivanjima ontoloških postulata umetnosti činile takvim da je jedini logičan zaključak bio da je umetnička praksa kakvu poznaju došla do svog kraja, te se društvo suočava sa smrću umetnosti, ali istovremeno, oni od nje ne mogu da odustanu te i po cenu izuzetnih odricanja i neprihvatanja od strane društva nastavljaju da budu aktivni i time daju novi život umetnosti. Dakle, daju povoda da kažemo živela umetnost! jer bez nje se ipak, kako se uporno ispostavlja, ne može.   

Ovogodišnje Bijenale osvrće se na umetničke prakse i pokrete koji su nastajali simultano sa svetskim trendovima u avangardnoj umetnosti, ali istovremeno i mimo njih, samostalno, “samoniklo”. Koje pokrete i umetnike u ovom stvaralačkom duhu vi izdvajate kao istorijski najznačajnije i zbog čega?

Izdvojili smo predstavnike radikalnih iskoraka u umetničkoj praksi dvadesetog veka u regionu, te se krećemo od Zenita, nastavljajući preko aktivnosti Mangelosa kao i grupe Gorgona, neki vid nastavka te linije vidimo u aktivnostima u periodu 1970ih godina te radu umetnika poput Sanje Iveković, Raše Todosijevića i Ere Milivojevića. Sledeći ključni momenat u toj putanji uočavamo u periodu 1990ih godina i najzad dolazimo da današnje mlade umetničke scene. Izbor čine umetnici poput Zorana Todorovića, Nikole Džafa, Slavka Bogdanovića, preko Trećeg Beograda, Vladimira Freliha, kuda.org-a, Dragana Vojvodića pa do mlađih umetnika-ca Milice Rakić, Siniše Ilića između ostalih. Duboko svesni dominantnih trendova izabrani umetnici njih ne poštuju nego pokušavaju da potraže kroz umetnost odgovore na pitanja koja njih lično okupiraju i tako dolaze do radova koji se ponekad očitavaju u dijalogu sa nekim predstavnicima srodnih pravaca internacionalne scene mnogo bolje nego u odnosu na lokalnu scenu.

Posebno važan kriterijum odnos je umetnika prema prošlosti te je presudno bilo pronaći umetnike koji se dostignućima prethodnika okreću kao važnoj inspiraciji i u tom smislu posebno ilustrativnim smo smatrali radove Damira Stojnića iz Rijeke i Ivane Armanini i Marka Goluba iz Zagreba koji su posvećeni Mangelosu, ili pak rad Trećeg Beograda koji nastaje u saradnji sa Josipom Vaništom. Sam koncept izložbe i njena organizacija nisu zasnovani na hronologiji, nego se težilo ukidanju te dimenzije i postizanju određenih sučeljavanja na idejnom nivou.

U najavnom tekstu pominjete nove performanse živih aktera scene sedamdesetih i devedesetih. O kojim akterima i performansima se radi, i na koji način ti performansi danas (ne) reflektuju stvaralaštvo iz njihovih ključnih, formativnih godina?

Polazeći od činjenice da su neki od umetnika čija opredeljenost za iskorak u tzv "drugu liniju" u umetnosti postaje vidljiva u njihovom radu 1970-ih godina, i danas aktivni, smatrali smo da bi bilo korisno da kroz nove radove (performanse) daju svoje viđenje te linije kojoj su upravo doprineli svojim ranim radovima. Na taj se način oni kao savremeni umetnici obraćaju našoj temi. Tako ćemo u okviru ovogodišnjeg Bijenala videti naprimer novi performans Ere Milivojevića i Slavka Bogdanovića. 

Zbog čega ste se opredelili baš za ove autore/ke koji su zastupljeni na Bijenalu?

Odgovor na ovo pitanje ne može biti jednostavan i precizan. Kao i što ništa vezano za umetnost i njeno vrednovanje nije. Ono što smo najpre želeli i u čemu se kustoski tim svo vreme zaista jednoglasno slagao, je da izbegnemo autore kod kojih smo osećali prisustvo strategije i planskog formiranja opusa koji bi se onda kao takav nametnuo sceni i institucijama a čiji je rad nastajao nakon što su određeni autori slične prakse već razvijali. Ta iskrena vera da iako duboko svesni problema umetnosti oni njen život moraju nastaviti te tražiti u svom radu nove izraze koji će pratiti nove probleme društva kom pripadaju glavni je kriterijum. Takođe presudno je bilo da su to umetnici koji ne brišu prošlost nego rezultate rada svojih prethodnika duboko poštuju i njome se inspirišu. Razna imena koja će verujem pomenuti poznavaoci scene su naizgled mogla biti uvrštena u taj spisak (spisak umetnika izloženih na Bijenalu) no po našim mišljenjima oni na toj liniji u svojoj suštini nisu bili. Bez sumnje, postoji niz autora koje bismo želeli dodati kada bi nam se ukazala prilika da uradimo nastavak ove izložbe. Najzad, zanimljivo je primetiti da su neki od izloženih autora izuzetno visoko cenjeni na međunaronoj umetničkoj sceni dok su kod nas i dalje slabo poznati.

Jedan od ključnih pojmova za ovogišnje Bijenale je linija kontinuiteta (koja se odnosi na kontinuitet u avangardnom stvaralaštvu od sedamdesetih do danas). Postoji li ta linija kontinuiteta i kada govorimo o Bijenalu, odnosno ovogodišnjem izdanju u odnosu na ona koja su mu prethodila?

Kao mesto određenih preseka, rekapitulacija kretanja na savremenoj sceni, Bijenale dakako ima kontinuitet no sama tema Bijenala uvek se iznova definiše u skladu sa stručnim afinitetima izabranih kustosa-selektora. Nazalost, kao i u svemu ostalom vezano za savremenu umetnost kod nas, nedovoljna podrška značajno slabi onu poziciju koju bi Bijenale moglo imati. Činjenica da ste kao kustos-i angažovani jednokratno otvara vam stručno veliku slobodu da bez ograničenja (koja proisticu iz institucionalnih politika) neku temu istražite i rezultate istraživanja prezentujete javnosti. To je snaga Bijenala koju bi ono trebalo da sačuva.

Nikola Marković