Башичевић Антић: Живот и смрт уметности

О концепту, слогану и одабиру уметника разговарали смо са чланицом ауторског тима, Иваном Башичевић Антић.

Која је генеза назива манифестације „Смрт уметности, живела уметност!“ и шта он представља у контексту овогодишњег издања Бијенала?

Назив „Смрт уметности! Живела уметност!“ представља суштину нашег виђења (при чему под наше подразумем виђење кустоског тима) основне дилеме са којом су се изабрани уметници сусретали у свом раду. Наведеним уметницима су се дилеме настале преиспитивањима онтолошких постулата уметности чиниле таквим да је једини логичан закључак био да је уметничка пракса какву познају дошла до свог краја, те се друштво суочава са смрћу уметности, али истовремено, они од ње не могу да одустану те и по цену изузетних одрицања и неприхватања од стране друштва настављају да буду активни и тиме дају нови живот уметности. Дакле, дају повода да кажемо живела уметност! јер без ње се ипак, како се упорно испоставља, не може.   

Овогодишње Бијенале осврће се на уметничке праксе и покрете који су настајали симултано са светским трендовима у авангардној уметности, али истовремено и мимо њих, самостално, “самоникло”. Које покрете и уметнике у овом стваралачком духу ви издвајате као историјски најзначајније и због чега?

Издвојили смо представнике радикалних искорака у уметничкој пракси двадесетог века у региону, те се крећемо од Зенита, настављајући преко активности Мангелоса као и групе Горгона, неки вид наставка те линије видимо у активностима у периоду 1970их година те раду уметника попут Сање Ивековић, Раше Тодосијевића и Ере Миливојевића. Следећи кључни моменат у тој путањи уочавамо у периоду 1990их година и најзад долазимо да данашње младе уметничке сцене. Избор чине уметници попут Зорана Тодоровића, Николе Џафа, Славка Богдановића, преко Трећег Београда, Владимира Фрелиха, kuda.org-a, Драгана Војводића па до млађих уметника-ца Милице Ракић, Синише Илића између осталих. Дубоко свесни доминантних трендова изабрани уметници њих не поштују него покушавају да потраже кроз уметност одговоре на питања која њих лично окупирају и тако долазе до радова који се понекад очитавају у дијалогу са неким представницима сродних праваца интернационалне сцене много боље него у односу на локалну сцену.

Посебно важан критеријум однос је уметника према прошлости те је пресудно било пронаћи уметнике који се достигнућима prеthodnika окрећу као важној инспирацији и у том смислу посебно илустративним смо сматрали радове Дамира Стојнића из Ријеке и Иване Арманини и Марка Голуба из Загреба који су посвећени Мангелосу, или пак рад Трећег Београда који настаје у сарадњи са Јосипом Ваништом. Сам концепт изложбе и њена организација нису засновани на хронологији, него се тежило укидању те димензије и постизању одређених сучељавања на идејном нивоу.

У најавном тексту помињете нове перформансе живих актера сцене седамдесетих и деведесетих. О којим актерима и перформансима се ради, и на који начин ти перформанси данас (не) рефлектују стваралаштво из њихових кључних, формативних година?

Полазећи од чињенице да су неки од уметника чија опредељеност за искорак у тзв "другу линију" у уметности постаје видљива у њиховом раду 1970-их година, и данас активни, сматрали смо да би било корисно да кроз нове радове (перформансе) дају своје виђење те линије којој су управо допринели својим раним радовима. На тај се начин они као савремени уметници обраћају нашој теми. Тако ћемо у оквиру овогодишњег Бијенала видети например нови перформанс Ере Миливојевића и Славка Богдановића. 

Због чега сте се определили баш за ове ауторе/ке који су заступљени на Бијеналу?

Одговор на ово питање не може бити једноставан и прецизан. Као и што ништа везано за уметност и њено вредновање није. Оно што смо најпре желели и у чему се кустоски тим сво време заиста једногласно слагао, је да избегнемо ауторе код којих смо осећали присуство стратегије и планског формирања опуса који би се онда као такав наметнуо сцени и институцијама а чији је рад настајао након што су одређени аутори сличне праксе већ развијали. Та искрена вера да иако дубоко свесни проблема уметности они њен живот морају наставити те тражити у свом раду нове изразе који ће пратити нове проблеме друштва ком припадају главни је критеријум. Такође пресудно је било да су то уметници који не бришу прошлост него резултате рада својих prеthodnika дубоко поштују и њоме се инспиришу. Разна имена која ће верујем поменути познаваоци сцене су наизглед могла бити уврштена у тај списак (списак уметника изложених на Бијеналу) но по нашим мишљењима они на тој линији у својој суштини нису били. Без сумње, постоји низ аутора које бисмо желели додати када би нам се указала прилика да урадимо наставак ове изложбе. Најзад, занимљиво је приметити да су неки од изложених аутора изузетно високо цењени на међунароној уметничкој сцени док су код нас и даље слабо познати.

Један од кључних појмова за овогишње Бијенале је линија континуитета (која се односи на континуитет у авангардном стваралаштву од седамдесетих до данас). Постоји ли та линија континуитета и када говоримо о Бијеналу, односно овогодишњем издању у односу на она која су му prеthodila?

Као место одређених пресека, рекапитулација кретања на савременој сцени, Бијенале дакако има континуитет но сама тема Бијенала увек се изнова дефинише у складу са стручним афинитетима изабраних кустоса-селектора. Назалост, као и у свему осталом везано за савремену уметност код нас, недовољна подршка значајно слаби ону позицију коју би Бијенале могло имати. Чињеница да сте као кустос-и ангажовани једнократно отвара вам стручно велику слободу да без ограничења (која проистицу из институционалних политика) неку тему истражите и резултате истраживања презентујете јавности. То је снага Бијенала коју би оно требало да сачува.

Никола Марковић