ПОЧЕО ФОРУМ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ Теоријско разигравање

На њему се такође води рачуна о уметничкој пракси, али на начин да се о њој рефлектује на научан начин. То значи да углавном театролози, али и редитељи, глумци, сценографи, костимографи, критичари, прате актуелности на светској позорници, истражују и пишу радове. Они понекад и предвиђају или предлажу теме и трендове који би се могли заузети спрам оног што је постало конвенционално и сувише очекивано, тако да не проширује и обогаћује позоришно искуство. Управо зато за овогодишњу тему уредница Форума др Маријана Прпа Финк изабрала је „Покрет, слушање, промена у перцепцији позоришта за децу и младе“, а неки од уводничара потпуно су потврдили разлоге важности оваквих скупова, поготово на фестивалима где може да се види бар део онога о чему се разговарало. 

Прво излагање имала је позната глумица, луткарка, редитељка и ауторка бројних књига на тему позоришта, Маријана Петровић. Добитница и Награде „Мали принц“ суботичког фестивала пре неколико година о променама у позоришту за децу и младе је говорила и као о уступцима духу времена, али са нагласком да је суштина дечјег позоришта остала непромењена – анимација лутке. Истина, навела је, јавиле су се нове развојне идеје у правцу анимације. Декор је полако постајао изненађујуће сложен, а анимација као разигравање се раширила и по вертикали и по хоризонтали. То је, такође, значило усложњавање и драматургије, која више није била само у рукама глумаца.

Гост из Пољске, редитељ и театролог Бартош Куровски, говорио је о трансформативној моћи перформанса у позоришном окружењу које је отвореније и динамичније од конвенционално претпостављеног. Он се послужио учењем Ерике Фишер Лихте, за коју је позоришна уметност од раније монументалне прерасла у интимније, аутопоетске оквире, усмерене на директнију комуникацију и интеракцију са публиком. 

- Верујем у моћ позоришта за децу и младе да значајно утиче на целу уметност театра – одлучно је нагласио Куровски. 
Михал Бабјак, редитељ и професор из Словачке, пореклом из Војводине, о променама је говорио као неминовностима у позоришту. Он је своје предавање засновао на теорији лингвисте и естетичара Јана Мукажовског, анализирајући естетску функцију позоришних дела са становишта субјекта. То би значило да дело може бити поучно и забавно, али питање је на који начин. Односно, ако је школа за поуке, а живот на граници порока за забаву, чему онда уметност? 
Веома емотивно било је истраживање Ерике Хјуз, професорке из Велике Британије, која је након Холокауста у позоришној уметности почела да истражује последице бацања атомске бомбе на Хирошиму у истом контексту. На примеру позоришног комада „Хиљаду ждралова“ Кетрин Шулц Милер о девојчици Садако Сасаки, жртви бомбардовања Хирошиме, Ерика Хјуз представља како се приказује то ратно дејство у САД. Посебно емотиван део њеног излагања био је приказ посете меморијалном центру у Хирошими као део њеног, рекло би се, мировног позоришног настојања.

И. Бурић