ИНТЕРВЈУ: ЛУКА КЕЦМАН, ДОБИТНИК НАГРАДЕ „МАЛИ ПРИНЦ” У стваралаштву за децу не сме бити лажи и обмана
Лука Кецман, професор историје српског позоришта, театролог, писац комада за децу и омладину, и позоришни редитељ, овогодишњи је добитник престижне Награде за животно дело „Мали принц“, за изузетан допринос развоју културе и сценске уметности за децу, које додељује Међународни фестивал позоришта за децу Суботица.
Aутор је неколико драмских текстова, написао је серијал „Светски судар бајки“,потписао је сценарио за дечји филм „Капљица“... Већ је освајао значајне награде и признања, а „Мали принц” му је уручен на отварању 31. Међународног фестивала позоришта за децу, који ће у Суботици трајати до 27. септембра.
– Када сам сазнао за награду, искрен да будем, нацртао сам једну овцу и поклонио јој најлепшу ружу из моје баште – открио нам је Лука Кецман. – То су оне руже што их гаји моја супруга, иначе кућни министар финансија. Затим сам јој саопштио да ће нам ускоро у кућу ушетати Мали принц, па смо се обоје радовали, играли и певали. После сам јој сатима причао колико се радујем Малом принцу и да немам речи којима бих описао шта ми он значи. Знам само да је на овим нашим просторима то најзначајнија личност која може да ти уђе у кућу, зато што волиш и ствараш у позоришту за децу.
Школовали сте се у Сремским Карловцима и Новом Саду, магистрирали бавећи се делом Петра Кочића, касније и докторирали драмске уметности на ФДУ. Сећате ли се који је то био тренутак када сте пожелели да се бавите стваралаштвом за децу и младе?
– У позориште за децу сам ушетао са својих шест година и од тада више никада нисам ни излазио. Некада је то било интензивније, некада мање, али никада га нисам напуштао. У њему сам био глумац, редитељ, писац, сценограф, костимограф... Проходао сам на сцени КУД Петефи Шандор у Новом Саду, која је имала неки посебан мирис слободе који ме до дана данашњег није напустио. Стварати за децу обавезује више него стварање за одрасле. Ту не сме да буде лажи и обмана. Деца одмах то препознају. Ко није био на сцени и ко није осетио искрен дечји осмех, тај не разуме о чему говорим.
Позориште ће сачувати себе
Како видите будућност позоришта за децу, у светлу света који се стално мења, нових технологија, те све веће прикованости младих за екране мобилних телефона?
– Овај данашњи свет незаустављиво јури у сопствену пропаст. Све вредности које су настале и неговале се до 20. века, нестаће. Али, позориште ће остати и опстати. За позориште не треба ништа, само празан простор, пуно маште, глумци и публика. Зато њему не могу наудити ни мобилни телефони, ни таблети, као што му ништа није могла ни телевизија ни филм. Технологија је већ ушла у театре. Нешто од тога је унапредило сценски доживљај, нешто смета, али не треба јој робовати. Када је представа добра, када проради сценска магија, нема тог мобилног који може одвратити пажњу. Позориште је чувар људских вредности и, што је најважније, сачуваће себе!!
Да ли је теже писати за децу него за одрасле?
– Исто је то, само за децу морате писати боље него за одрасле. Увек сам се трудио да пишем једноставно и истинито. Да се осети мелодија речи и реченице, да буде у стиху или римовано. Тако се чује богатство језика на којем стварате, а деца од малих ногу се уче лепоти говора са сцене. Поред тога, тема дела је у себи морала да садржи педагошко-едукативне елементе, да се јасно разликује добро од зла, и лепо од ружног. Посебно ме је привлачио интерактивни део у делима, зато што тада деца постају равноправни ствараоци са одраслима.
Трећи пут учествујете на Форуму за истраживање позоришне уметности за децу и младе у Суботици у оквиру фестивала и члан сте уредништва Зборника. Која су теоријска поља која Вас највише интересују?
– Сматрам Форум врло важним и битним, зато што стручно и научно валоризује стваралаштво за децу и рад са њима. Широка је лепеза тема које се ту пријављују. Често то бивају анализе практичних приступа у раду са децом, што је значајно за даљи рад у дечјем позоришту. Мене је увек највише интересовала примена теорије у пракси и обрнуто. Много је данас оних који би желели да се по нечему издвоје у позоришном стваралаштву. Често је то само сува теорија која се у пракси не може доказати, тако да од нечега што је једноставно, радост игре у позоришту, безуспешно доказују да ‘’то тако треба’’. За мене је све прихватљиво у позоришту што се може одиграти и, наравно, да то публика разуме и награди искреним аплаузом. Изузетак су драмска дела која су писана ‘’за читање’’.
У којој мери се размишљања и закључци са оваквих скупова “преливају” у праксу, односно у саме представе за децу које се креирају и изводе данас?
– То највише зависи од самих аутора. Уколико су након Форума дошли до одређених спознаја која битно мењају њихов приступ у раду, и онда то сутра примене у пракси, онда је значај Форума непроцењив. Мени је драгоцено да чујем како данас о позоришту размишљају млађе колеге, и посебно ствараоци из света који су увек инспиративни у својим излагањима. У позоришту је увек постојао, и постојаће, судар традиционалног и модерног. Изузетно је важно знати да оно што је данас модерно, сутра ће бити... традиционално.
Н. Марковић
