ИНТЕРВЈУ: ЉУБИША МИЛИШИЋ, ДРАМСКИ УМЕТНИК Новосадски нови и други театри

Његова карактерна црта уноси у снимљени материјал дозу сериозности, а и он сам је глуму одувек схватао врло озбиљно, још од самих почетака бављења овим занатом. Дипломирао је у класи Бранка Плеше и о свом професору Милишић има само речи хвале:

– Наравно да је он оставио најдубљи траг. Био је мој позоришни отац, деда, како год. Код њега сам био у класи на Академији уметности у Новом Саду, студирао, упијао све што је он говорио. Један велики познавалац театра, ерудита и све друго. И дан-данас се присећам, призивам и стално слушам његове речи кад год је нека проба.  И даље  све смернице воде ка томе чему нас је он учио – каже Љубиша Милишић. – Рале Миленковић је такође Плешин студент и кад сам изашао са Академије, с њим сам радио неколико представа и много ми значи, зато што ми се чини да с њим разговарам истим позоришним језиком. Много га разумем и он ми као старији колега и редитељ и глумац, продужава тај Плешин одјек из оних времена и држи ме у сталној вези са тим поимањем позоришта, са тим правим смерницама. Држим се тога. Можда има и боље, али за мене је то - то. 

Бранко Плеша био је мој позоришни отац, деда, како год. И дан-данас призивам његове речи кад год је нека проба. И даље све смернице воде ка ономе чему нас је учио

Милишић је теарску каријеру почео у Српском народном позоришту, потом га је ангажман водио преко вршачког и кикиндског, до зрењанинског позоришта „Тоша Јовановић”, где је данас стални члан ансамбла. Поред ангажмана у матичном позоришту, оснивач је и директор Новосадског Новог театра. Позоришна сезона се полако приводи крају, а овај драмски уметник се за „Дневник” дотакао како минулог, тако и актуелног актуелног театарског тренутка и потешкоћа које прате установе оваквог типа.. 

Директор сте и оснивач Новосадског новог театра и то позориште као независно опстаје већ дуги низ година, упркос тешкоћама које прате свако позориште.

- Професор Плеша, у чијој смо били класи, нас је спремао и кад смо излазили, били смо трећа-четврта година на академији, онда је једна од његових порука била: „Децо, спремајте се да будете глумци 21. века. Не знам шта то значи, али знам да сигурно позориште и глума неће изгледати онако како је то изгледало до тада”.  То је већ 1995-96. године било. Већ тада су се неке ствари мењале. И онда, како нам је то најавио и имајући у глави ту реченицу, ја сам стално ослушкивао шта је оно што се дешава код нас у кући, у позоришту и шта је оно што се дешава око нас. Кад кажем у кући, мислим на моје матично позориште у Зрењанину. Том приликом, за тих нешто више од двадесет и пет година откад сам у зрењанинском позоришту било је разних периода - добрих, лоших, и стално се то некако смењује. Нажалост, оно што је незгодна ситуација у овом позоришту је – никако да се успостави контимуитет. Таман буде две-три године нешто добро, а онда се сроза. Или нема пара, или су политичке промене. Стално су нека турбулентна времена. Таква су се рецимо десила и тада 2007/08. Одједном су се преполовили, смањили буџети за реализацију пројеката у позоришту. Имали смо плате, али за продукцију није било и остало нам је слободног времена. И у том простору слободног времена сагледао сам да не могу да седим кући и да идем на пецање, него сам још увек имао добру жељу и ватру да се борим у позоришту. Имао сам и ту добру прилику да ми је и супруга луткарска глумица из Зрењанина, тако да смо упарени у неком том размишљању о позоришту. И приватно и професионално и како год, живимо то, и пошто живимо у Новом Саду, пало нам је на памет да у своје слободно време покушамо да радимо неку приватну продукцију. Испоставило да је човек који је мене спремао за пријемни испит, професор књижевности из Новог Сада – Вукашин Лазовић, да је постао директор гимназије “Светозар Марковић” у Новом Саду. Те године се десило чудо, а то је да једна гимназија у свом дворишту, нема салу за физичко, али су уместо свечане сале, направили салу за позориште. Ја одлазим код њега и у сусрету са новом позоришном салом која је права - двеста људи, публика, цугови...  Вукашина нам отвори могућност да почнемо да стварамо позориште из почетка. И тим путем, скупило се неколико нас колега, истомишљеника, другара, који смо притом сви Новосађани, али смо везани за позоришта у Новом Саду, Зрењанину и Кикинди. Нас 7,8 до 10, кренули смо да стварамо четврто новосадско позориште: Новосадски нови театар,

Почетни репертоар је био с малим бројем представа.

- Кренули смо наивно с једном вечерњом представом и са једном дечијом представом, мислећи да можемо да правимо репертоар, да имамо сваки месец редовна играња, међутим убрзо смо видели да морамо бити много вреднији и да смо кренули да загриземо један много, много већи колач и онда смо све своје ресурсе и временске и финансијске и какве год, дали у то да произведемо што више представа, али нам је увек било јасно да желимо да правимо право професионално позориште, али да се ми тамо не бавимо оним што би се у неком пежоративном смислу звало тезга. Значи: два-три глумца, па нешто идемо, правимо вртиће и тамо-овамо, него је увек амбиција била да се прави ново градско позориште са репертоаром, што је амбициозније могуће. И наравно увек преко од средстава која бисмо добијали од града и Покрајине, скромно за све време постојања. Другу продукцију на драмској сцени нам је била покушај да урадимо – и урадили смо „Путујуће позориште Шопаловић” чија је премијера била у Мокрину. То је самостална продукција са шеснаест људи на сцени. То је било добро, али због бројности није могло да опстане.

Кренули сте паралелно и с представама за децу.

- У међувремену су се дешавале представе за децу. Први неки озбиљнији новац који смо добили на конкурсима смо одмах уложили у то да направимо најбољу могућу представу за децу. Онда смо звали најбоље, по нашој процени, то јест под великим утицајем моје супруге Наташе Милишић, која има велико искуство у раду на латкарској сцени. Драгослав Тодоровић Шиља, текст Светислав Пешић и ‘ајмо. Радили смо представу „Похвала снегу” и то је била већ 2014. година Та представа нас је у свом визуелном и продукционом карактеру избацила да будемо видљиви и онда су нас мало боље испратили и критика и позоришна јавност и то је био тренутак да ја искористим и да поднесем захтев да нас као једино независно позориште приме у Удружење професио- налних позоришта Војводине и тада се то и десило. 2015. године примљени смо у Заједницу професионалних позоришта Војводине као четрнаесто и једино професионално позориште које није установа културе чији је оснивач Град или Покрајина. И одмах те године је са великим успехом наша представа „Похвала снегу” у режији Драгослава Тодоровића прошла селекцију. Тамо смо били у ужој конкуренцији за награду за најбољу представу и онда је кренуло. Одмах те године је била премијера наше најиграније представе “Женидба на чардаку” која се и дан данас игра од 2014. преко 70 пута. Игра пет глумаца и шест тамбураша. То је дошао да нам режира Драган Остојић из Кикинде. И тако... Новосадски Нови театар живи, имамо жив репертоар и надамо се да ће то бити још озбиљније.