Veliki jubilej Antona Ebersta: Život posvećen muzici

Sećanje na njega ipak počinjem činjenicom da je on još uvek prisutan u muzičkom životu Novog Sada. U Muzičkoj školi „Isidor Bajić“, gde je daleke 1946. godine osnovao duvački odsek, održava se takmičenje mladih klarinetista i flautista nazvano njegovim imenom, a Muzička omladina decenijama organizuje Novosadske muzičke svečanosti, koje je Eberst, kao načelnik muzičkog odelenja, pokrenuo pod okriljem Radio Novog Sada sedamdesetih godina prošlog veka.

Život posvećen muzici. Rečenica toliko puta upotrebljena u vezi sa značajnim ličnostima muzičke istorije, u potpunosti važi za Ebersta. Dovoljno je reći da je na početku karijere bio cenjeni klarinetista i rukovodilac kamernog ansambla, prvi klarinetista operskog orkestra i filharmonije, da je godinama predavao klarinet u srednjoj muzičkoj školi, da je neumorno inicirao i organizovao brojne muzičke manifestacije, osnovao orkestre i horove, da je veoma uspešno delovao na čelu muzičke redakcije radija i umetničke produkcije Radio-Televizije, da je napisao nekoliko knjiga iz oblasti muzičke pedagogije duvačkih instrumenata, da je neumorno objavljivao dokumentarna izdanja o vojvođanskom muzičkom životu, o kompozitorima, muzičkim piscima, umetnicima, profesionalnim i amaterskim sastavima, da se angažovao u radu novosadskih i jugoslovenskih muzičkih asocijacija...

Prelistavam njegove knjige, koje mi je poklanjao sa posvetom „cenjenom saradniku i dragom prijatelju“, što mi na neki način daje za pravo da o njemu govorim iz ličnog ugla. Uvek sam se pitao u čemu je tajna njegovog uspeha. Naravno, to je bio u velikoj meri rezultat njegovog talenta da iskoristi sve povoljne okolnosti za ostvarivanje svojih ideja, ali i neverovatne upornosti i radne energije koju je posedovao. Znao je da oko sebe okupi obrazovane i ambiciozne saradnike i da im sa odličnim diplomatskim smislom daje odrešene ruke kako bi na najbolji način realizovali zajedničke ciljeve. Povoljne materijalne prilike Radio-Televizije šezdesetih i sedamdesetih godina u ambijentu postepenog rasta i razvoja u Vojvodini omogućile su mnoge aktivnosti u oblasti muzičkog života i Eberst je umeo da te mogućnosti efikasno iskoristi.

Sećam se kako je od 1958. godine, kada je postavljen za glavnog i odgovornog urednika muzičkog programa, prosto vrbovao saradnike da bi oformio redakciju koja je ubrzo postala jedna od najuglednijih u tadašnjoj Jugoslovenskoj Radio-Televiziji. Bio sam tada pred završetkom studija i bila mi je čast da je i mene pozvao da se zaposlim u Radiju. Odlagao sam posetu i razgovor o tome rekavši da sam u principu zainteresovan, ali da ću se javiti nakon što diplomiram. Kada me je aprila 1960. godine, odmah posle završnih ispita, ponovo pozvao na razgovor dočekao me je sa unapred pripremljenim ugovorom. Potpisao sam ga i počeo da radim u ustanovi u kojoj sam posle na raznim zadacima proveo čitav pedesetogodišnji radni vek.

Bilo je dragoceno iskustvo pratiti način na koji je Eberst, uvažavajući svakog svog zaposlenog, uspeo da stvori veoma prijatnu atmosferu u muzičkom odelenju. Trudio se da međusobni odnosi postanu srdačni i prijateljski. Tako je jednom prilikom organizovao izlet iznenađenja za najbliže saradnike. Dobio sam pismeno uputstvo da se u određeno vreme pojavim na označenom mestu. Došao je po mene automobil u kojem je već bilo kolega i krenuli smo u nepoznatom pravcu. Put je vodio prema Banatu i polako je postalo jasno da idemo u posetu Eberstovoj porodici u njegov rodni Vršac. Dočekani smo veoma ljubazno i počašćeni pravim banatskim nedeljnim ručkom. Bio je to izlet za pamćenje.

O bogatoj muzičkoj istoriji rodne varoši objavio je 1978. godine knjigu pod naslovom „Muzički brevijar Vršca“. U predgovoru, između ostalog, naveo je: „Prihvatajući se zadatka da napišem istorijat muzičkog života grada Vršca, bio sam svestan da je to odgovorno i komplikovano zaduženje, ali ujedno i ubeđen u neophodnost i vanredan značaj tog poduhvata... Svestan sam da nisam uspeo sve da zabeležim i da će muzikolozi u mnogo čemu ovaj moj rad još dopuniti, ali bila mi je duboka i iskrena želja da im u tome pomognem“. Ovakav pristup radu na prikupljanju i sređivanju podataka o muzici i muzičarima ovog podneblja sproveden je dosledno u svim Eberstovim knjigama u kojima je brižljivo objavljivao neverovatno mnoštvo pregledno sređenih biografija, fotografija i dokumenata. Njegovi brevijari svedoče o razgranatom muzičkom životu Vojvodine, Novog Sada i već pomenutog Vršca, zatim o istorijatu muzičkog programa Radio Novog Sada u prvih 25 godina. U posebnoj knjizi dao je pregled horskog i orkestarskog amaterizma u vojvođanskim gradovima i selima od najranijih početaka do sedamdesetih godina prošlog veka. Stalo mu je do toga da prikaže što potpuniju sliku pa je suksesivno dopunjavao nova izdanja i aktualizovao posebnim dodacima ranije objavljene radove.

Zasluge u izgradnji Studija M i organizovanju snimanja i javnih koncerata u toj, tada najpopularnijoj dvorani u Novom Sadu, zaslužuju posebnu pažnju. U tehničkom pogledu to je u to vreme bio najsavremenije opremljen muzički studio u Jugoslaviji. Eberst je sa inžinjerima i ton majstorima lično putovao u Švajcarsku radi izbora i nabavke kvalitetnih uređaja. Decenijama su javne emisije i koncerti privlačili publiku koja je vrlo često popunjavala svih 440 mesta dvorane. Nastupali su renomirani umetnici i ansambli, a na programu je bila muzika svih žanrova. Tu su se godinama održavali i razni muzički festivali, među njima i prve Novosadske muzičke svečanosti.

Pomenimo, između ostalih poduhvata, i festival narodne muzike podunavskih zemalja „Dunave, Dunave plavi“ koji je Eberst osnovao 1970. godine i bio nekoliko godina direktor tog veoma popularnog međunarodnog projekta. Spektakularni susreti izvođača iz svih zemalja sa obala Dunava ostali su u trajnom sećanju mngobrojne publike, a glas o srdačnim domaćinima, prijatnoj drugarskoj atmosferi i lepotama grada proneo se čitavom regijom od izvora do ušća Dunava. U knjižici „Muzička hronika Vojvodine“ Eberst citira deo pozdravnog obraćanja jednog inostranog gradonačelnika ne navodeći o kom gradu je reč: „Veoma sam srećan što prisustvujem sednici posvećenoj muzičkom festivalu podunavskih zemalja koji se već godinama održava u jednoj dalekoj zemlji – Jugoslaviji, u jednom dalekom, mnogima nepoznatom gradu Novom Sadu, u kojem su se sastali, upoznali i sprijateljili stotine i stotine muzičara raznih zemalja, raznih političkih opredelenja, veroispovesti i jezika, a koji su se zatim vratili u svoje zemlje kao ambasadori prijateljstva od Švarcvalda do Crnog mora, od Sibira do Balkana.“

Nije bilo ni jedne oblasti muzike u najširem smislu reči, za koju se Eberst nije zainteresovao. Možda se, koliko znam, jedino u komponovanju nije oprobao. Pisao je o muzici i muzičarima „iza bodljikavih žica“  koji su odvedeni u koncentracione logore za vreme drugog svetskog rata, bavio se nastankom i radom Saveza muzičkih umetnika Jugoslavije, sastavio je muzičku hroniku sa značajnim datumima u životu kompozitora i umetnika koji su obeležili domaću i svetsku muzičku istoriju.

I pored svega toga imao je vremena i snage da sakupi brojne anegdote, koje je sa dobrim smislom za humor objavljivao u svojim Muzičkim paletama. Očito se rukovodio Betovenovom mišlju da je „muzika veće otkrovenje od svih mudrosti filozofije“.

Oskar Pandi