Велики јубилеј Антона Еберста: Живот посвећен музици

Сећање на њега ипак почињем чињеницом да је он још увек присутан у музичком животу Новог Сада. У Музичкој школи „Исидор Бајић“, где је далеке 1946. године основао дувачки одсек, одржава се такмичење младих кларинетиста и флаутиста названо његовим именом, а Музичка омладина деценијама организује Новосадске музичке свечаности, које је Еберст, као начелник музичког оделења, покренуо под окриљем Радио Новог Сада седамдесетих година прошлог века.

Живот посвећен музици. Реченица толико пута употребљена у вези са значајним личностима музичке историје, у потпуности важи за Еберста. Довољно је рећи да је на почетку каријере био цењени кларинетиста и руководилац камерног ансамбла, први кларинетиста оперског оркестра и филхармоније, да је годинама предавао кларинет у средњој музичкој школи, да је неуморно иницирао и организовао бројне музичке манифестације, основао оркестре и хорове, да је веома успешно деловао на челу музичке редакције радија и уметничке продукције Радио-Телевизије, да је написао неколико књига из области музичке педагогије дувачких инструмената, да је неуморно објављивао документарна издања о војвођанском музичком животу, о композиторима, музичким писцима, уметницима, професионалним и аматерским саставима, да се ангажовао у раду новосадских и југословенских музичких асоцијација...

Прелиставам његове књиге, које ми је поклањао са посветом „цењеном сараднику и драгом пријатељу“, што ми на неки начин даје за право да о њему говорим из личног угла. Увек сам се питао у чему је тајна његовог успеха. Наравно, то је био у великој мери резултат његовог талента да искористи све повољне околности за остваривање својих идеја, али и невероватне упорности и радне енергије коју је поседовао. Знао је да око себе окупи образоване и амбициозне сараднике и да им са одличним дипломатским смислом даје одрешене руке како би на најбољи начин реализовали заједничке циљеве. Повољне материјалне прилике Радио-Телевизије шездесетих и седамдесетих година у амбијенту постепеног раста и развоја у Војводини омогућиле су многе активности у области музичког живота и Еберст је умео да те могућности ефикасно искористи.

Сећам се како је од 1958. године, када је постављен за главног и одговорног уредника музичког програма, просто врбовао сараднике да би оформио редакцију која је убрзо постала једна од најугледнијих у тадашњој Југословенској Радио-Телевизији. Био сам тада пред завршетком студија и била ми је част да је и мене позвао да се запослим у Радију. Одлагао сам посету и разговор о томе рекавши да сам у принципу заинтересован, али да ћу се јавити након што дипломирам. Када ме је априла 1960. године, одмах после завршних испита, поново позвао на разговор дочекао ме је са унапред припремљеним уговором. Потписао сам га и почео да радим у установи у којој сам после на разним задацима провео читав педесетогодишњи радни век.

Било је драгоцено искуство пратити начин на који је Еберст, уважавајући сваког свог запосленог, успео да створи веома пријатну атмосферу у музичком оделењу. Трудио се да међусобни односи постану срдачни и пријатељски. Тако је једном приликом организовао излет изненађења за најближе сараднике. Добио сам писмено упутство да се у одређено време појавим на означеном месту. Дошао је по мене аутомобил у којем је већ било колега и кренули смо у непознатом правцу. Пут је водио према Банату и полако је постало јасно да идемо у посету Еберстовој породици у његов родни Вршац. Дочекани смо веома љубазно и почашћени правим банатским недељним ручком. Био је то излет за памћење.

О богатој музичкој историји родне вароши објавио је 1978. године књигу под насловом „Музички бревијар Вршца“. У предговору, између осталог, навео је: „Прихватајући се задатка да напишем историјат музичког живота града Вршца, био сам свестан да је то одговорно и компликовано задужење, али уједно и убеђен у неопходност и ванредан значај тог подухвата... Свестан сам да нисам успео све да забележим и да ће музиколози у много чему овај мој рад још допунити, али била ми је дубока и искрена жеља да им у томе помогнем“. Овакав приступ раду на прикупљању и сређивању података о музици и музичарима овог поднебља спроведен је доследно у свим Еберстовим књигама у којима је брижљиво објављивао невероватно мноштво прегледно сређених биографија, фотографија и докумената. Његови бревијари сведоче о разгранатом музичком животу Војводине, Новог Сада и већ поменутог Вршца, затим о историјату музичког програма Радио Новог Сада у првих 25 година. У посебној књизи дао је преглед хорског и оркестарског аматеризма у војвођанским градовима и селима од најранијих почетака до седамдесетих година прошлог века. Стало му је до тога да прикаже што потпунију слику па је суксесивно допуњавао нова издања и актуализовао посебним додацима раније објављене радове.

Заслуге у изградњи Студија М и организовању снимања и јавних концерата у тој, тада најпопуларнијој дворани у Новом Саду, заслужују посебну пажњу. У техничком погледу то је у то време био најсавременије опремљен музички студио у Југославији. Еберст је са инжињерима и тон мајсторима лично путовао у Швајцарску ради избора и набавке квалитетних уређаја. Деценијама су јавне емисије и концерти привлачили публику која је врло често попуњавала свих 440 места дворане. Наступали су реномирани уметници и ансамбли, а на програму је била музика свих жанрова. Ту су се годинама одржавали и разни музички фестивали, међу њима и прве Новосадске музичке свечаности.

Поменимо, између осталих подухвата, и фестивал народне музике подунавских земаља „Дунаве, Дунаве плави“ који је Еберст основао 1970. године и био неколико година директор тог веома популарног међународног пројекта. Спектакуларни сусрети извођача из свих земаља са обала Дунава остали су у трајном сећању мнгобројне публике, а глас о срдачним домаћинима, пријатној другарској атмосфери и лепотама града пронео се читавом регијом од извора до ушћа Дунава. У књижици „Музичка хроника Војводине“ Еберст цитира део поздравног обраћања једног иностраног градоначелника не наводећи о ком граду је реч: „Веома сам срећан што присуствујем седници посвећеној музичком фестивалу подунавских земаља који се већ годинама одржава у једној далекој земљи – Југославији, у једном далеком, многима непознатом граду Новом Саду, у којем су се састали, упознали и спријатељили стотине и стотине музичара разних земаља, разних политичких определења, вероисповести и језика, а који су се затим вратили у своје земље као амбасадори пријатељства од Шварцвалда до Црног мора, од Сибира до Балкана.“

Није било ни једне области музике у најширем смислу речи, за коју се Еберст није заинтересовао. Можда се, колико знам, једино у компоновању није опробао. Писао је о музици и музичарима „иза бодљикавих жица“  који су одведени у концентрационе логоре за време другог светског рата, бавио се настанком и радом Савеза музичких уметника Југославије, саставио је музичку хронику са значајним датумима у животу композитора и уметника који су обележили домаћу и светску музичку историју.

И поред свега тога имао је времена и снаге да сакупи бројне анегдоте, које је са добрим смислом за хумор објављивао у својим Музичким палетама. Очито се руководио Бетовеновом мишљу да је „музика веће откровење од свих мудрости филозофије“.

Оскар Панди