Roman Bugar: Ako ste među najboljima, granice ne postoje

Vojvođanski simfonijski orkestar će, u okviru programskog luka „Seobe“, održati ukupno tri koncerta pod nazivom „The Best of Novi Sad“, pokazujući kakvo bogatstvo Srpska Atina ima. Prvi po redu, zakazan je za 2. februar u 20 sati u novosadskoj Sinagogi u okviru kog će nastupiti violinistkinja Irena Josifovska, kao i perkusionistkinja i marimbofonistkinja Aleksandra Šuklar.

Kako ističe Roman Bugar, Vojvođanski simfonijski orkestar posebnu pažnju posvećuje promociji naših mladih i izuzetno perspektivnih umetnika, koji sa velikim uspehom grade svoje karijere na međunarodnoj muzičkoj sceni“, te da će se Irena predstaviti sa jednim od tehnički i umetnički najzahtevnijih dela violončelističke literature, Koncertom za čelo i orkestar  br. 2 Dmitrija Šostakoviča, koji se izuzetno retko izvodi upravo zbog svoje kompleksnosti.

S druge strane, Aleksandrin nastup donosi drugu vrstu ekskluziviteta. Prvi put u Srbiji izvešće Koncert za marimbu i orkestar Tristana Šulcea, savremenog nemačkog kompozitora, koji je ovo delo pisao upravo za Aleksandru. Koncertom će dirigovati Ejub Gulijev.

 Drugi po redu, u okviru serije koncerata „The Best of Novi Sad“, biće upriličen 10. februara i tada će novosadska publika uživati u muziciranju Kemala Gekića i Stefana Milenkovića, dok će treći koncert biti izveden 17. februara, kada će u Gradskoj koncertnoj dvorani nastupiti Rita Kinka i Robert Lakatoš. U čemu će se ogledati posebnost ova druga dva koncerta, pored velikih imena koja će ih izvesti?

– Posebnosti pomenuta dva koncerta će svakako doprineti naši sjajni dirigenti Srboljub Dinić i šef-dirigent Vojvođanskog simfonijskog orkestra maestro Aleksandar Marković. Uvek je zadovoljstvo za ceo orkestar kada se oni nalaze za dirigentskim pultom. Ti koncerti se uvek završe gromoglasnim aplauzima što govori o kvalitetu njihovog rada i stvaranju krajnjeg rezultata - MUZIKE u pravom smislu te reči.

Kao što ste i istakli, o imenima kao što su Kemal Gekić, Stefan Milenković, Rita Kinka i Robert Lakatoš ne treba posebno pričati, oni su brendovi kulturne scene Novog Sada, oni su The Best of Novi Sad, zato su i deo ovog ciklusa koncerata. Na programu koncerta 17. februara biće i kompozicija Balkanska fantazija Stevana Divjakovića, uglednog novosadskog kompozitora.

 Razvoj klasične muzike u Evropi je nezamisliv bez migracija, odnosno bez kulturne raznolikosti i razmene umetnika, muzičkih pedagoga, ali i publike. Razvoj muzike u neku ruku prati i razvoj grada, zato ćemo, kao Evropska prestonica kulture, biti pozornica za neka od velikih, renomiranih, ali i mladih imena novosadske klasične muzike koji su ostvarili svetske karijere, te na taj način posvedočiti o značaju migracija i sa gledišta umetničkog razvoja jedne sredine. Izuzetno su nam važne ove pozitivne posledice migracija kao i međusobna prožimanja u kulturi... Svakako su naš sastavni deo?

– Muzika kao univerzalni jezik sveta, pruža neverovatne mogućnosti za migriranje. Još ako ste među najboljima u sviranju svog instrumenta, granice ne postoje. Pozitivan primer migracija su naši sjajni umetnici, solisti i profesori, kao npr. Kemal Gekić, Stefan Milenković, Rita Kinka i Robert Lakatoš, koji su svoje umetničke kvalitete dokazali i stekli u međunarodnim okvirima, a potom nastavili da prenose znanje i iskustva u Novom Sadu talentovanim studentima Akademije umetnosti.

 Kako Vi vidite programski luk „Seobe“ Evropske prestonice kulture, koji ističe značaj migracija i njenih pozitivnih posledica na umetnost i kulturu?

– Kao „Beskrajani, plavi krug. U njemu, zvezda“. Solisti koji nastupaju su svi stekli obrazovanje kod nas i u inostranstvu, tamo su učili, nastupali i razvijali se ali verujem da se uvek rado vraćaju u svoju zemlju i da su im nastupi ovde posebno dragi i važni.

 Vojvođanski simfonijski orkestar rekonstruisaće krivudave puteve kojim su muzika i klasični instrumenti putovali Evropom, a na tom putu naći će se i u Novom Sadu – Evropskoj prestonici kulture. Zasigurno je da VSO predstavlja pravo bogatstvo srpske Atine jer je uvek insistirao na bogatom repertoaru ali i dovođenju svetski poznatih muzičara. Kao direktor VSO, koliko je teško to postići, ali i održati visok interpretativni nivo respektabilnog profesionalnog ansambla?

– Teško je postići i održati visoke interpretativne standarde kada nemate stalno zaposlene muzičare orkestra, jer Vojvođanski simfonijski orkestar i dalje funkcioniše kao staggione orkestar, što znači da se članovi pozivaju po projektu i svaki koncert se razlikuje po svom sastavu. Naravno da imamo muzičare koji se ne menjaju već godinama unazad i koji čine stalnu postavku, ali u simfonijskom orkestru kao najvećem izvođačkom aparatu koji treba da „diše“ kao jedan i najmanja promena značajno može da utiče na kvalitet izvođenja. Takođe, koliko je dobro što svake koncerte sezone imamo priliku da ostvarimo saradnje sa zaista sjajnim i velikim dirigentskim imenima donoseći novu energiju, način rada i viđenje dela koje izvodimo, toliko nam je nedostajao šef-dirigent koji ima mogućnost da uspostavi kontinuitet rada jednog orkestra. Zato se kao veliki pomak u radu Vojvođanskog simfonijskog orkestra može videti od septembra 2021. godine kada je šef-dirigent našeg orkestra postao maestro Aleksandar Marković.

 Koliko su Markovićevo umeće i izvanredni talenat doprineli daljem razvoju samog orkestra?

– Maestro Aleksandar Marković je pravo osveženje za VSO. Povećanjem broja koncerata koji je usledio usled povećanja budžeta od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje jednostavno se nametnula potreba da orkestar dobije prvog zvaničnog šefa dirigenta. Dugo sam razmišljao o tome ko bi mogao orkestar da podigne na viši nivo i da mu da obrise druge dimenzije i siguran sam da je maestro Marković pravi izbor. Svojim iskustvom koji je stekao kao šef dirigent u drugim orkestrima i u drugim gradovima nesebično nastoji da promeni sagledanje muzike uopšte. Pažljivim odabirom programa za različite prilike kao i pristup delima je dragoceno svim članovima. Dobar primer tome je koncert na Korzou 2021.godine kada je pored dela koje je izveo fenomenalni Stefan Milenković odabrao da se svira Ligetijev Rumunski koncert i Kodaljeve Igre iz Galnte a za sam kraj Ravelov Bolero, na prvu loptu se nisam oduševio izborom programa znajući da publika na otvorenom očekuje kratka dela s puno dinamike.  Kako su odmicale probe uverio sam da će to biti jedan od naših najboljih koncerata, tako je i bilo. Publika je sa oduševljenjem ispratila svaku našu kompoziciju i orkestar je bio na visini zadatka.

 Godine 2009. obnovili ste Zrenjaninski kamerni orkestar, a iste godine postali ste koncertmajstor dirigent orkestra Nacionalnog saveta rumunske nacionalne manjine. Takođe ste i prva violina u Gudačkom kvartetu „Panonija“, kao i direktor VSO. Violinista, dirigent ili direktor, kako se nose jedan sa drugim i trećim? Ili strastveni pecaroš? Koja Vam je uloga srcu najmilija?

– Da, kada je reč o Zrenjaninu, on ima posebno mesto u mom srcu, tu sam se školovao, načinio prve muzičke korake i osećam veliku obavezu prema svom gradu. Nakon Zrenjaninskog kamernog orkestra, 2014.sam osnovao i Zrenjaninsku filharmoniju koja je posle 60 godina ponovo stala na scenu. Sledeće godine sam dobio ponudu da postanem direktor VSO-a. Svaki orkestar gledam na različit način i svaki mi je posebno drag. Zrenjaninsku publiku poznajem jako dobro zato što smo se nekako zajedno razvijali, učili jedni od drugih, ja od publike, publika od mene. Kada je Novi Sad u pitanju, ja sam nasledio odličan orkestar koji je formirao moj prethodnik, maestro Berislav Skenderović, bila je velika odgovornost da se nastavi odlična sezona, sa odličnim solistima i dirigentima, publika je imala velika očekivanja, mislim da sam uspeo u tome. Međutim kada je reč o orkestru Nacionalnog saveta, to je jedini orkestar gde nisam dobrodošao. Iako sam taj orkestar podigao na najviši nivo organizujući preko 100 koncerata kako u zemlji tako i inostranstvu, gde smo punili trgove po gradovima u Rumuniji imajući preko 30.000 ljudi u publici, nova garnitura Nacionalnog saveta postavila je novog dirigenta i mene isključili bez ikakvog obrazloženja i objašnjenja. Da, to je za mene stvarno bio veliki udarac jer sam zbog rumunske muzike počeo da se bavim muzikom. Ali očigledno je najteže sa svojima sarađivati.

Kada pomenete pecanje, to je hobi, strast i opsesija. Volim da izađem „na vodu“, da se nadmudrujem sa ribama, da istražim nova mesta. Posle svih poslova to me najviše umiruje.

 G. Gajin