Роман Бугар: Ако сте међу најбољима, границе не постоје

Војвођански симфонијски оркестар ће, у оквиру програмског лука „Сеобе“, одржати укупно три концерта под називом „Thе Бест оф Нови Сад“, показујући какво богатство Српска Атина има. Први по реду, заказан је за 2. фебруар у 20 сати у новосадској Синагоги у оквиру ког ће наступити виолинисткиња Ирена Јосифовска, као и перкусионисткиња и маримбофонисткиња Александра Шуклар.

Како истиче Роман Бугар, Војвођански симфонијски оркестар посебну пажњу посвећује промоцији наших младих и изузетно перспективних уметника, који са великим успехом граде своје каријере на међународној музичкој сцени“, те да ће се Ирена представити са једним од технички и уметнички најзахтевнијих дела виолончелистичке литературе, Концертом за чело и оркестар  бр. 2 Дмитрија Шостаковича, који се изузетно ретко изводи управо због своје комплексности.

С друге стране, Александрин наступ доноси другу врсту ексклузивитета. Први пут у Србији извешће Концерт за маримбу и оркестар Тристана Шулцеа, савременог немачког композитора, који је ово дело писао управо за Александру. Концертом ће дириговати Ејуб Гулијев.

 Други по реду, у оквиру серије концерата „Thе Бест оф Нови Сад“, биће уприличен 10. фебруара и тада ће новосадска публика уживати у музицирању Кемала Гекића и Стефана Миленковића, док ће трећи концерт бити изведен 17. фебруара, када ће у Градској концертној дворани наступити Рита Кинка и Роберт Лакатош. У чему ће се огледати посебност ова друга два концерта, поред великих имена која ће их извести?

– Посебности поменута два концерта ће свакако допринети наши сјајни диригенти Србољуб Динић и шеф-диригент Војвођанског симфонијског оркестра маестро Александар Марковић. Увек је задовољство за цео оркестар када се они налазе за диригентским пултом. Ти концерти се увек заврше громогласним аплаузима што говори о квалитету њиховог рада и стварању крајњег резултата - МУЗИКЕ у правом смислу те речи.

Као што сте и истакли, о именима као што су Кемал Гекић, Стефан Миленковић, Рита Кинка и Роберт Лакатош не треба посебно причати, они су брендови културне сцене Новог Сада, они су Thе Бест оф Нови Сад, зато су и део овог циклуса концерата. На програму концерта 17. фебруара биће и композиција Балканска фантазија Стевана Дивјаковића, угледног новосадског композитора.

 Развој класичне музике у Европи је незамислив без миграција, односно без културне разноликости и размене уметника, музичких педагога, али и публике. Развој музике у неку руку прати и развој града, зато ћемо, као Европска престоница културе, бити позорница за нека од великих, реномираних, али и младих имена новосадске класичне музике који су остварили светске каријере, те на тај начин посведочити о значају миграција и са гледишта уметничког развоја једне средине. Изузетно су нам важне ове позитивне последице миграција као и међусобна прожимања у култури... Свакако су наш саставни део?

– Музика као универзални језик света, пружа невероватне могућности за мигрирање. Још ако сте међу најбољима у свирању свог инструмента, границе не постоје. Позитиван пример миграција су наши сјајни уметници, солисти и професори, као нпр. Кемал Гекић, Стефан Миленковић, Рита Кинка и Роберт Лакатош, који су своје уметничке квалитете доказали и стекли у међународним оквирима, а потом наставили да преносе знање и искуства у Новом Саду талентованим студентима Академије уметности.

 Како Ви видите програмски лук „Сеобе“ Европске престонице културе, који истиче значај миграција и њених позитивних последица на уметност и културу?

– Као „Бескрајани, плави круг. У њему, звезда“. Солисти који наступају су сви стекли образовање код нас и у иностранству, тамо су учили, наступали и развијали се али верујем да се увек радо враћају у своју земљу и да су им наступи овде посебно драги и важни.

 Војвођански симфонијски оркестар реконструисаће кривудаве путеве којим су музика и класични инструменти путовали Европом, а на том путу наћи ће се и у Новом Саду – Европској престоници културе. Засигурно је да ВСО представља право богатство српске Атине јер је увек инсистирао на богатом репертоару али и довођењу светски познатих музичара. Као директор ВСО, колико је тешко то постићи, али и одржати висок интерпретативни ниво респектабилног професионалног ансамбла?

– Тешко је постићи и одржати високе интерпретативне стандарде када немате стално запослене музичаре оркестра, јер Војвођански симфонијски оркестар и даље функционише као staggionе оркестар, што значи да се чланови позивају по пројекту и сваки концерт се разликује по свом саставу. Наравно да имамо музичаре који се не мењају већ годинама уназад и који чине сталну поставку, али у симфонијском оркестру као највећем извођачком апарату који треба да „дише“ као један и најмања промена значајно може да утиче на квалитет извођења. Такође, колико је добро што сваке концерте сезоне имамо прилику да остваримо сарадње са заиста сјајним и великим диригентским именима доносећи нову енергију, начин рада и виђење дела које изводимо, толико нам је недостајао шеф-диригент који има могућност да успостави континуитет рада једног оркестра. Зато се као велики помак у раду Војвођанског симфонијског оркестра може видети од септембра 2021. године када је шеф-диригент нашег оркестра постао маестро Александар Марковић.

 Колико су Марковићево умеће и изванредни таленат допринели даљем развоју самог оркестра?

– Маестро Александар Марковић је право освежење за ВСО. Повећањем броја концерата који је уследио услед повећања буџета од стране Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање једноставно се наметнула потреба да оркестар добије првог званичног шефа диригента. Дуго сам размишљао о томе ко би могао оркестар да подигне на виши ниво и да му да обрисе друге димензије и сигуран сам да је маестро Марковић прави избор. Својим искуством који је стекао као шеф диригент у другим оркестрима и у другим градовима несебично настоји да промени сагледање музике уопште. Пажљивим одабиром програма за различите прилике као и приступ делима је драгоцено свим члановима. Добар пример томе је концерт на Корзоу 2021.године када је поред дела које је извео феноменални Стефан Миленковић одабрао да се свира Лигетијев Румунски концерт и Кодаљеве Игре из Галнте а за сам крај Равелов Болеро, на прву лопту се нисам одушевио избором програма знајући да публика на отвореном очекује кратка дела с пуно динамике.  Како су одмицале пробе уверио сам да ће то бити један од наших најбољих концерата, тако је и било. Публика је са одушевљењем испратила сваку нашу композицију и оркестар је био на висини задатка.

 Године 2009. обновили сте Зрењанински камерни оркестар, а исте године постали сте концертмајстор диригент оркестра Националног савета румунске националне мањине. Такође сте и прва виолина у Гудачком квартету „Панонија“, као и директор ВСО. Виолиниста, диригент или директор, како се носе један са другим и трећим? Или страствени пецарош? Која Вам је улога срцу најмилија?

– Да, када је реч о Зрењанину, он има посебно место у мом срцу, ту сам се школовао, начинио прве музичке кораке и осећам велику обавезу према свом граду. Након Зрењанинског камерног оркестра, 2014.сам основао и Зрењанинску филхармонију која је после 60 година поново стала на сцену. Следеће године сам добио понуду да постанем директор ВСО-а. Сваки оркестар гледам на различит начин и сваки ми је посебно драг. Зрењанинску публику познајем јако добро зато што смо се некако заједно развијали, учили једни од других, ја од публике, публика од мене. Када је Нови Сад у питању, ја сам наследио одличан оркестар који је формирао мој prеthodnik, маестро Берислав Скендеровић, била је велика одговорност да се настави одлична сезона, са одличним солистима и диригентима, публика је имала велика очекивања, мислим да сам успео у томе. Међутим када је реч о оркестру Националног савета, то је једини оркестар где нисам добродошао. Иако сам тај оркестар подигао на највиши ниво организујући преко 100 концерата како у земљи тако и иностранству, где смо пунили тргове по градовима у Румунији имајући преко 30.000 људи у публици, нова гарнитура Националног савета поставила је новог диригента и мене искључили без икаквог образложења и објашњења. Да, то је за мене стварно био велики ударац јер сам због румунске музике почео да се бавим музиком. Али очигледно је најтеже са својима сарађивати.

Када поменете пецање, то је хоби, страст и опсесија. Волим да изађем „на воду“, да се надмудрујем са рибама, да истражим нова места. После свих послова то ме највише умирује.

 Г. Гајин